Приче о духовима, ванземаљцима и сл.
Rekli o sajtu
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Nije rekla "sinak", to je karikirano. De se sećam šta je rekla neka baba pre godinu dana.
ja mislim da je baba ovo uradila
http://38.media.tumblr.com/537d7de2af2690db5b8a800c0b5c2030/tumblr_ms7rbbF14B1svdumlo1_400.gif
Де шесто пиво семе те нејебало
Evo moje priče, nije baš iz kategorije onostranih, ali je za mene ostala jeziva i misteriozna.
Dakle, 1999. godine, odmah po otpočinjanju bombardovanja, mene mobilišu i sredinom aprila, kao jednog od retkih "običnih" rezervista iz Beograda i okoline (dakle, nikakve specijalne jedinice, nikakve munje, jedna prilično obična mada retka - jedinstvena jedinica u VJ i ja kao jedan od nekoliko potpuno nepotrebnih vezista u njoj), pošalju na Kosovo. Tamo smo veći deo vremena proveli u jednom 100% srpskom selu, lepo nas hranili, čuvali nas, mi sami sebe čuvali, sve u svemu, ništa pod milim Bogom nisam radio u smislu pravog ratovanja, samo čekao da prođe i gledao sukob NATO avijacije i naše PVO uživo po ceo dan.
Međutim, negde u prvoj polovini maja, na desetak dana nas iz tog srpskog sela prebace u jedno selo - varošicu sa 95% šiptarskim stanovništvom. Nas nekoliko smestili u kuću jednog šipca koji je negde pobegao sa sve porodicom. Kuća prava, šiptarska, ograđena zidom, samo na jednom mestu rupa, gde je tenk prošao, a i tu je betonska greda na vrhu zida ostala neprekinuta, tačnije beton pukao ali se drži na armaturi kao biserna ogrlica (ovo za tenk pričam tek onako, radi ugođaja, inače nema nikakvog značaja za dalji tok priče, a ovo o bisernoj ogrlici je deo trenutnog lirskog nadahnuća). Mnogo godina kasnije sam od Srbina iz tih krajeva koji dobro poznaje i to mesto, saznao da je u pitanju kuća nekog šiptara stolara koji je bio povezan sa OVK. Kako god, u kući smo proveli desetak dana i noći, i za to vreme je morala da se organizuje i neka vrsta straže. Straža je bila organizovana tako da su u svakom trenutku budna dva vojnika, od kojih je jedan dežuran cele noći pa je naredne noći slobodan, a drugi se smenjuju na dva ili tri sata (ne sećam se tačno). E sad, meni je bilo lakše da dežuram celu jednu noć a da drugu spavam, nego da se svake noći cimam po par sati, tako da sam se prijavio za ovu celonoćnu smenu.
Ovde je potrebno dati malo bliži opis makro i mikro lokacije: Cela varoš se nalazi na raskrsnici (ili bolje reći spajanju) dva značajna puta na Kosovu, od kojih jedan upravno udara u drugi, formirajući svojevrsno slovo T. Kuća u kojoj boravimo nalazi se u dnu vertikale slova T, skoro na samom ulasku u naselje. Osim nas, u naselju skoro da nema ljudi (kasnije se ispostavilo da šiptari uopšte nisu bili daleko, jer kada smo se posle nekoliko dana vratili u srpsko selo, a jedna grupa zaboravila neke stvari u šiptarskom mestu i sat vremena kasnije se vratila po njih, zatekla je pun korzo šiptara, ali u vreme dok smo mi bili tu, u našem delu mesta sem nas nikoga nisi mogao da vidiš niti čuješ, izgledalo je kao grad duhova). Kuća na glavnom putu, sa velikom kapijom u zidanoj ogradi visokoj 2-3 metra, kapija metalna, više kao vrata u zidu, jer se odmah iza kapije nalazi garaža sa krovom visokim kao osrednja fabrička hala, iz koje se direktno ulazi u kuću i to stepenicama na prvi sprat kuće (onda vam je jasno koliko je visok krov garaže). Sve u svemu, čim uđeš na kapiju, ulaziš u zatvoren prostor koji sa kućom čini jedinstvenu celinu). Odmah pored kuće, od glavnog puta vodi jedan lokalni put dublje u naselje, odnosno do kuća koje se nalaze bliže samoj glavnoj raskrsnici ali u drugom i trećem redu od glavnog puta. Taj sporedni put je šljunkovit. Takođe ispred kuće čitav plato do glavnog puta šljunkovit.
Na stepeništu u garaži, sedimo ja i ortak, sitni šaner sa Zvezdare. Smaramo se, ponoć prošla, pokušavamo da ostanemo budni ali smo prilično tihi. U jednom trenutku, spolja, vrlo blizu vrata, bez da su se čuli bilo kakvi koraci (šljunak se ne čuje), začuje se prilično jasno i glasno melodija - nije MIDI ali onaj odvratni sintetizovani piskutavi zvuk kakav su u to vreme često proizvodili mobilni telefoni a danas se može čuti u kineskim igračkama, muzičkim telegramima i kao pratnja lampica za jelku (to ima stručan naziv ali ja nemam pojma koji). Ravnim, piskavim glasom, sa druge strane vrata oglašava se melodija "Love me tender" od Elvisa Prislija. Onome ko ovo čita i smeje se, samo ću reći da sasvim sigurno ne želi da čuje Elvisa Prislija u šiptarskom selu, u gluvo doba noći, usred rata, na mestu gde ne bi trebalo da bude bilo koga, naročito ako, kao ja, nije ni fizički ni psihički pripremljen na mogućnost da treba da puca na nekoga ili da bude pucano na njega. Ortak i ja istog momenta blokiramo sve mišićne i fiziološke aktivnosti, uključujući i rad srčanog mišića i disanje. Zatim, metak u cev, napeto osluškivanje, čekanje. Ponovo Elvis. Tišina. Elvis. Ništa drugo. Samo Elvis. Polako, polako na prstima do vrata. Osluškuj. Ništa. Elvis. Ništa. Ništa. Ništa. Pola sata. Sat. Otvaramo vrata. Noć. Zvezde. Nigde žive duše. Smena. Dolazi Zoki, kamiondžija, gluv ko top, valjda od kamiona. Pričamo mu, ne veruje, misli da ga ložimo. Šaner odlazi da spava, ostajemo ja i Zoki. Sa Zokijem ne vredi pokušavati bilo kakav razgovor, jer ili me neće čuti ili ćemo probuditi sve koji spavaju u sobi na par metara iza nas. Posle nekog vremena, Elvis. Zoki, evo ga, čuješ? Hehe, ne čujem. Ma daj, slušaj evo ga, čuješ. Tripuješ, šta ti je, ne čuje se ništa. Pfffff. Tišina, uskoro sviće. Čim je svanulo, izlazimo napolje, Zoki nepoverljivo a ja manijakalno tražimo bilo kakav izvor zvuka, u kanalu sa druge strane puta, u žbunju pored, na šljunčanom putu (mislim, možda je nekome ispao neki kurac, digitron, sat, mobilna mreža nije funkcionisala).
Dan odmiče, svi budni, šaner i ja pričamo šta nam se desilo, Zoki kao potpuno beskoristan svedok ne može da nam pomogne, a ortaci nam dupe pomeraju. Sledeće noći ja spavam, a narednog jutra nastavlja zajebancija kako smo mi dobro prošli, jer su njima puštali "Pevajte mi pesmu o Vesni" od Kemala Malovčića. Niko nam nije poverovao, ali je meni "Love me tender" pesma koja je postala simbol mog ratovanja na Kosovu. Čak sam osmišljavajući film o ratu 1999. godine, zamislio scenu povlačenja vojske, kolonu vozila - kamiona, transportera, tenkova...kako se probija kroz improvizovane puteve od Podujeva ka Kuršimliji, zaobilazeći sve silne srušene mostove, dižući prašinu stotinama metara uvis, sebe kako sedim u kombiju i kroz širom otvorena zadnja vrata kombija gledam u kolonu koja se kao zmija uvija iza nas kroz tu prašinu vrelog junskog dana, 12. juna 1999. godine, a u pozadini se čuje Elvis Prisli i originalna verzija "Love me tender". Nikada nisam ni naslutio šta se to čulo spolja, mada smatram da sam tada bio jako blizu nekih vrlo ružnih stvari, odnosno blizu mogućnosti da se neke vrlo ružne stvari dogode.
Dobra priča.
I potpuno istinita. I inače sam u tom mestu doživeo neke stvari kojih se nerado prisećam, kao što je noćno bombardovanje kasetnim bombama par stotina metara od nas i odmah potom zapomaganje ranjenih policajaca iz PJP po čijim položajima su padale, koje odjekuje kroz fantastično vedru, tihu zvezdanu noć...u sred dana NATO avion koji ispaljuje IC mamce a ja mislim da ispaljuje raketu na nas, kolona izbeglica i majke koje deci pokrivaju oči dok prolaze pored nas da deca ne gledaju zle srpske vojnike, odbegle bolesnike iz psihijatrijskog sanatorijuma, zvuk protivtenkovskog mitraljeza iz aviona A10 koji ispaljuje municiju sa, kasnije ću saznati, osiromašenim uranijumom, pregladnelog, polupobesbelog psa koga je gazda automehaničar ostavio u kanalu u radionici... Srećom, nisam video ničiju smrt.
Zajebane stvari.
Rat jbg
Ašto niste osuli rafal po tim šiptarskim civilima?
Kakvih sam se priča naslušao od drugih ljudi, ovo moje ratovanje bilo je kao izlet. Stvarno, da nisam znao da se moji do ludila brinu što im je sin na Kosovu, meni bi sve to bilo poptuno opušteno.
Idi bre Rasni u krasni (hehehe kakav sam pesnik, a?), kaki rafali? Sirotinja na traktorima i zaprežnim kolima, žene, deca, starci... Jesu šiptari, ali su mi tad mnogo više ličili na Srbe u "oluji". Mada, nisu stvarno bežali, nemam pojma gde su išli, ali nisu išli ni ka Albaniji ni ka Makedoniji već ka severu, u pravcu Prištine. A mi smo bre bili potpuno civilizovana, disciplinovana vojska. Bez zezanja.
Brate ja imam burazera od rođene tetke koji je u to vreme bio u žandarmeriji i popaso Kosovo, i par puta smo pričali o tome kad se izopijamo. Nisam nešto gadljiv al pojedine stvari koje kad sam sluišao su me terale da povratim malo.
Meni je pričao dečko koji je preživeo Košare... E kad to čuješ, ne trebaju ti ni duhovi ni utvare da bi shvatio šta je horor.
jeli jer vi ozbiljno pricate o duhovima i vanzemalhcima ili se zajebavate
Ja sam upoznao dečka koji je bio nabijen na kolac 2 dana. Moj brat mu je kum sada, on ga našao i spasio mu život fazon. Bukvalno nabijen. Ušao mu kolac od 3 metra u čmar i kroz celo telo prošao i izašao na ramenu pored vrata. Oženio se pre 2 dine mislim, ima sina. Sve je ok sada, funkcioniše sve sve samo ne može da kenja normalno. Ima kesu na pupku.
hahah ma nema sanse..
A jbg, verujem da možda može da bude i smešno
ja nekad zamisljam sta bi bilo kako bi se osecao da mi se odjednom prikaze isus dok sam sam u sobi.a on zna svakog od nas,,mislim da bih se ponasao uctivo skroz
A jebi ga, smešno ne mož da bude, da ga jebeš. Može da bude neverovatno, nemoguće (mada mislim da je medicinski sasvim moguće, ko je čitao 'Na Drini ćuprija' može da razume) ali smešno nikako.
Prethodni moj post se odnosi na Boxerov a ne na labokvov. Ne mogu da editujem preko telehona.