Приче о духовима, ванземаљцима и сл.
Rekli o sajtu
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.
Bliži se ponoć, dajte neku svežu priču.
Stiže za par minuta
Ovo se dogodilo pre oko mesec dana.Moja tetka je umrla u avgustu 2008 godine.Ja sam je obozavala.Stalno sam isla kod nje.Kada je preminula ja sam dozivela sok zbog kojeg sam imala zdravstvenih problema.Ali nije sad u tome prica.Znaci pre oko mesec dana zvonio je telefon i moj tata se javio i rekao ,,molim,, tada je cuo sa druge strane telefona,slab zenski glasic koji je licio,koji je ustvari bio isti kao u moje pokojne tetke i koji je rekao ,,halo,,.On je zadrhtao,od uzbudjenja je seo na stolicu i rekao ,,da,izvolite,,ali se nije vise nista culo.Nastala je tisina.Ja tu nisam bila prisutna.Bila sam kod bake i deke sa ostalim clanovima moje porodice.On je kasnije dosao jer oni zive na kilometar od nas.Te veceri je bio zamisljen i povucen.Kada smo ga pitali sta mu je on nam je ispricao.Nevdim razlog da laze ali ovo mi deluje jezivo.
Preuzeto sa neta...
Da ispričam i ja šta sam doživeo. Sigurno je još neko preživeo isto i napisao al nmg da tražim. Uglavnom znam dosta strašnih priča, ako neko voli da čita rado ću pisati, nek mi kaže. Ne tvrdim da su sve tačne, ako drugi lažu lažem i ja, ali ova moja jeste.
Davno je to bilo, možda sam bio kraj osnovne, možda početak srednje. Ležim i gledam tv a roditelji u dnevnom boravku pored moje sobe takođe gledaju tv, pričaju i ja ih sve čujem. Ne sećam se tačno dal je tv ostao upaljen kad sam zaspao, mada mislim da nije. Probudim se ja odjednom, okupan u znoju. Niti sam budan niti spavam. U tom trenutku vidim neka utvara mi sedi na grudima.
Kao dete ili manji čovek da čuči na mojim grudima. Ne razaznajem lice, ruke, telo, jer je "to" potpuno crno iako je bilo malo svetlosti u mojoj sobi. Znoj kaplje sa mene, ja uplašen kao nikad pokušavam da se pomerim. Telo kao mrtvo, kao da nije moje, ne reaguje. Pokušavam rukom da ga udarim, ga šutnem, da ga pomerim sa grudi ali nikako. Ni jedan mišić ni da mrdne. A ono olovno teško pritiska pluća, bukvalno se borim da udahnem. Što je najgore čujem roditelje da su budni, pričaju nešto. Hvata me panika dok pokušavam da vrisnem ali ni glas da ispustim. Neverovatan osećaj nemoći jer znam da treba samo da vrisnem i oni će doći, uradiće nešto, spasiće me.
Ali ni reč ne mogu da kažem. Nestvaran strah i bespomoćnost. Niti da mrdnem niti da vrisnem. Čist strah. Tad pogledam u glavu toj utvari , čemu već, a ono sve crno. Pitam ga, u sebi: "Zašto si došla?" Neka telepatija, šta znam, ali sam pomislio u sebi tu rečenicu i kao da me je razumela. Ni sam ne znam zašto je to ONA ali sam nekako znao. Nekako osećam da je to ženskog roda. Ne znam ni zašto sam to pitao, ali eto. Uglavnom ona gleda u mene i ćuti. Tad je pitam:"Šta ćeš ti ovde?". Opet ćuti. Tako je sedela neko vreme, ja ni da pomerim ni da kažem šta, a roditelje čujem. Odjednom ona nestane i ja zadihan i mokar ležinm. Ustanem i odem do kupatila da se umijem. Roditeljima ni reč. Ne znam kako sam zaspao to veče, ali mi se to više nije događalo.
Dugo nisam nikaom to pričao, sve dok nisam bio sa devojkom kod sestre i zeta gde smo pričali šta je ko strašno doživeo i tad sam to nekom rekao. Bila je i keva sa nama.
Ali poenta priče je da sam jednom prilikom našao članak na netu gde se opisuje ovaj fenomen i da je to normalna stvar, jer se mozak probudi a telo spava pa se u strahu priviđaju stvari. Ne verujem u duhove i to, ali je ovo opet veoma strašno i zajebano za preživeti. Iako znam da to nije bio duh, opet nije svejedno kad se setim toga.
au jbt bas grozno... pisi jos sta imas
Videću večeras možda se setim još nečega. A sad treba zaspati bemudetekilavo.
Jel ima neko ograničenje vezano za dužinu posta il moram odoka da seckam na više delova?
Nema ogranicenja...
Piši slobodno koliko hoćeš. A lepo si rekao da je to normalna stvar mada ne bih voleo da je doživim.
Zapravo nije normalna ali da učestala.
Drugaricini naprave kuću pre 20 godina u vreme kad su majstori zavrsili da bude useljiva otac joj bio u belgiji. Same ona i keva. Prvo veče u kući kad su legle i pogasile sve posle nekog vremena nesto ih pritisne preko kreveta odozgo da ne mogu da mrdnu osim treptanja. Drugo isto. 7 dana tako svako veče. Osmo se nekako majka njena ritne i zbaci to kome ne znaju ime i opis i ono udari o zid. Poplase se ko pičke i zaspe tako. Ujutru crna fleka na zidu metar prečnika. Pozovu kaludjera da svesta on dodje kad je video sta je vrati se do manastira po neke papire, plan neki i nadje da je na placu gde im je kuća tursko groblje bilo jbg što nikako nije dobro. Mrzi me da kucam sad šta i kako posle legao sam sa tel pišem
Ovo sto sok od zove pise mi lici na paralizu sna, zajebana stvar.
Ja sam čuo da je to samo fenomen, mozak se zbuni ali opet... jbg, šta znam...
Priča moje keve.
Imala je možda tridesetak godina kada se to desilo. Možda više, možda manje, mada nije ni bitno. Leži ona na krevetu, ne može nikako da zaspi. Kako mi je ona objasnila, bila je u nekom polu snu, niti spava niti je budna. Baš kao i ja kad sam ono doživeo. Tad najednom ulazi neko u sobu. Ona iz nekog razloga nije uplašena, ne oseća strah. Čovek, ne vidi mu lice, ali oseća kao da je dobar, da je lep, fin čovek. Nekako oseća. Obučen u svečano odelo, u cipela, i što je pomalo čudno ima crni cilindar. Korača polako po sobi i seda pored nje na krevet. Sedi tako i ćuti. Nema lice, il se bar ne vidi u mraku. Ona leži tako neko vreme a on samo sedi. Prođe neko vreme i on nestane odjednom kao da ga nije ni bilo.
Par dana nakon toga umro joj je otac. Zdrav čovek je bio, nije bio bolestan niti imao zdravstvenih problema. Umro je kada ga je moja baba poslala da nabere neke jabuke za pitu. Ima u drugom naselju, blizu mog, nekoliko jabuka koje nisu ničije. Udarila ga sunčanica i doživeo infarkt ili šlog nmg da se setim najjasnije. Nema razlog da laže, posebno mene i u vezi toga. Šta je bilo neznam, jer ne verujem u natprirodne stvari.
Piši bohore nemo sad ovako da ostavljas pricu nedovrsenu :D
Iako je to objašnjeno i ispitano naučno, ustanovljeno da nije ništa specijalno... ne bih hteo to opet da proživim. Da iskoči neka veštica, neki kurac, pa jbg šutneš ga, napadneš , bežiš, bilo šta drugo a ovako si potpuno bespomoćan. Jebeno gadan osećaj. Jebeno. A još gore, pored sebe čuješ roditelje i mučiš se da ih dozoveš.
Paraliza sna, taj kurac. Zaboravio sam da se tako zove. SokOdZove hnjo hnjo
Imao sam ranije par puta paralizu sna, mnogo jeben osecaj, ali to je bilo bas davno. Meni je uglavnom bio trip da mi igraju senke po zidu i isto ta ukočenost i nemogućnost pomeranja a kao da sam budan.
Kuću u kojoj sam odrastao,sagradio je moj deda dok su moja majka i njena sestra bile klinke. Uselili su se u nju krajem pedesetih dok još nije bila potpuno završena. Deda mi je inače bio mašinovođa. Jednom prilikom probudio se usred noći zbog košmara. Probudila se i moja baba i on joj je ispričao da je sanjao kako se celo brdo valja prema kući i zatrpava je. Vrlo brzo potom (možda čak iste noći) ponovo se probudio iz košmara ali je babi rekao samo da je taj san već toliko strašan da ne može da joj ga ispriča. Par dana posle toga, pošao je za Beograd na posao, trebalo je da vozi kompoziciju za Skoplje, sišao je sa voza negde blizu Sajma da bi preuzeo lokomotivu i tu ga je udario drugi voz i ubio ga. Imao je 36 godina. Nikada nisu saznali o čemu je bio drugi košmar.
Priča mog ortaka. Doduše više smešna nego strašna al jbg. Kratka je pa mi lakše sad da napišem.
Vraća se on iz grada, naravno prilično pripit. Preko puta njegove zgrade ima druga, povezane su kao nekim stubovima betonskim prvi spratovi. I on se vraća pijan i ugleda nešto čuči na toj gredi što veže zgrade. Čuči u istoj pozi kao spajdermen ili betmen, onako noge izbačene sa strane, kolena sa strane tačnije. A iza toga pun mesec, osvetljava i vidi se oblik toga. U trenu se otrezni. On se ukenja živ. A oči svetle u mraku, pilje u njega, prate ga pogledom kako se on kreće. On počne da trči ka ulazu, a da bi stigao mora proći ispod te betonske grede. I šta će muka potrči ispod toga. Stigne do ulaza, penje se gore i na prvom spratu vidi vrata na zidu koja vode na te grede, a onaj spajdermen ga gleda zelenim svetlećim očima.
Sutradan kreće u školu, neispavan, mamuran, kad vidi kera sedi na tom mestu i gleda u njega.