Pamćenje u nekih ljudi, koje pri prisećanju daleko lepše zvuči, nego što za to ima realnu potporu u prošlosti.
Sede dva drugara u kafiću i ćaskaju uz kaficu
Kazakvazinova u zanosu: Brate, sedim ti ja sinoć u separeu, u onom klubu znaš... kad ono prilaze mi plavuša i crnka, jedna Šveđanka druga iz Holandije, došle kažu da posete muzej Ive Andrića, obe prsate i guzate, ama za medalju... razgovaramo na engleskom, kažu mnogo sam ih privuko na prvi pogled, imaju neizdrživu želju da im se pridružim tokom noći... odsele su u Hajatu, ostavile šampanjac da se hladi, pa im nije trip da ga piju same... ne budem lenj pa pođem sa njima, kad brate odem tamo, one vade belo, pošmrkamo mi malo, počnu da me svlače, i brate šta da ti pričam dalje, jebale su me celu noć, osećam se kao da su mi Jenna Jameson i Tara Patrik oskrnavile nevin pogled na svet... brate u raju sam ceo dan, veruješ li mi...
U tom trenutku prilazi Kazakvazinovin prijatelj oduševljen što ga je ugledao: De si tebra, kako sam te karao noćas na Sony-ju. oooooh brate, kad ćeš opet kod mene na seansu, već mi nedostaješ.
