Klot kupus za ručak. Kao da nije dovoljno gadno što jedeš kuvanu hranu koja je bezmalo čista celuloza i čak bi je i poslovični vo teško svario, nego u njoj nema ničega bitnog. Oh, ima šargarepe, belog i crnog luka, celera, par krompira (da pokupe i ono malo masnoće na kojoj se pomenuti lukac malo dinstao) i dva - tri komada prokelja. Ima svega, što bi babe rekle.
Svega osim mesa. Suvog, svežeg, kozjeg, ovčijeg, ma čak bi i svinjsko uvo ili koža od slanine dobro došlo. Pristao bih i na sojine komadiće, pola šake čvaraka, ma pristao bi i na prazne kosti. Bar bi mirisalo.
A onda sedneš gladan za prazan sto, jer uz kupus ne idu ni supa ni predjelo, a pogotovo ne salata, pa ti se učini da bi se moglo pojesti barem to što ti se nudi. Narokaš punu tanjirčinu, najedeš se kao govedo da pucaju obruči. I posle sat vremena si opet gladan. Jebiga, ode celuloza napolje, nema šta da se dugo vari.
E, pusta dijeta...
