И након две године, свако вече, свако јутро, сваки дан... Још увек се чује плач гранате. Данас нема Сунца. Само јецаји и сећање. Понекад се сећам, али мисао ми одлута кад чујем твоју мајку како плаче. Одједном ми цео онај дан падне на памет; цела касарна, војни камиони, амбулантна кола, гомила људи, Љубиша Диковић, сезона вишања, сузе, сузе и сузе.
Свесни смо да једна страница књиге више није на свом месту, али нико не жели да призна. Ветар је отцепио и однео. Остаје да памтимо оно што смо прочитали; тај заувек урезани лик и оно мало последњих речи.
Гласови...
И након две године, свако вече, свако јутро, сваки дан... Још увек се чује плач гранате. Сваки трен, али данас највише.
Посвећено мом комшији, брату и пријатељу.
Ovo je prejako!
Banja Luka Forum · 21. April 2007.