Glasovi

I nakon dve godine, svako veče, svako jutro, svaki dan... Još uvek se čuje plač granate. Danas nema Sunca. Samo jecaji i sećanje. Ponekad se sećam, ali misao mi odluta kad čujem tvoju majku kako plače. Odjednom mi ceo onaj dan padne na pamet; cela kasarna, vojni kamioni, ambulantna kola, gomila ljudi, Ljubiša Diković, sezona višanja, suze, suze i suze.

Svesni smo da jedna stranica knjige više nije na svom mestu, ali niko ne želi da prizna. Vetar je otcepio i odneo. Ostaje da pamtimo ono što smo pročitali; taj zauvek urezani lik i ono malo poslednjih reči.

Glasovi...

I nakon dve godine, svako veče, svako jutro, svaki dan... Još uvek se čuje plač granate. Svaki tren, ali danas najviše.

Posvećeno mom komšiji, bratu i prijatelju.