
И након две године, свако вече, свако јутро, сваки дан... Још увек се чује плач гранате. Данас нема Сунца. Само јецаји и сећање. Понекад се сећам, али мисао ми одлута кад чујем твоју мајку како плаче. Одједном ми цео онај дан падне на памет; цела касарна, војни камиони, амбулантна кола, гомила људи, Љубиша Диковић, сезона вишања, сузе, сузе и сузе.
Свесни смо да једна страница књиге више није на свом месту, али нико не жели да призна. Ветар је отцепио и однео. Остаје да памтимо оно што смо прочитали; тај заувек урезани лик и оно мало последњих речи.
Гласови...
И након две године, свако вече, свако јутро, сваки дан... Још увек се чује плач гранате. Сваки трен, али данас највише.
Посвећено мом комшији, брату и пријатељу.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.