![](/assets/vukajlija-8a1b5c1cfaa37915a8b4d51bf02b92cb0e9e1dd235e6e15aa94e201901a8c758.png)
И након две године, свако вече, свако јутро, сваки дан... Још увек се чује плач гранате. Данас нема Сунца. Само јецаји и сећање. Понекад се сећам, али мисао ми одлута кад чујем твоју мајку како плаче. Одједном ми цео онај дан падне на памет; цела касарна, војни камиони, амбулантна кола, гомила људи, Љубиша Диковић, сезона вишања, сузе, сузе и сузе.
Свесни смо да једна страница књиге више није на свом месту, али нико не жели да призна. Ветар је отцепио и однео. Остаје да памтимо оно што смо прочитали; тај заувек урезани лик и оно мало последњих речи.
Гласови...
И након две године, свако вече, свако јутро, сваки дан... Још увек се чује плач гранате. Сваки трен, али данас највише.
Посвећено мом комшији, брату и пријатељу.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.