Uzvik očajnika koji se nalazi negde gde ne želi biti i radije bi pojeo dva kilograma pesnica nego da nastavi da obituje u tom prostoru i vremenu, pa je odlučio da se krajnje maštovito samoubije tako što će biti iskulturiran do smrti.
*Radi primera, pisaću kao da se obraćam čitaocu*
Otišao si na svadbu rođaka Stipe. Nije tvoj rođak, nego je od one tvoje kalabeštije Šokačke. Nikada ga nisi voleo, nervirao te je, ali ako ne odeš, ova tvoja Šokica ti ič neće dati večeras, a tebi je baš priteralo. Dobro, možda neće biti toliko loše..neće kurac, znaš kakvi su, sve što oni vole, ti mrziš, počevši od onih malih kolačića do opsesije Zvonkom Bobanom, al' ajde, sedneš u svoj Pežo pa u Lijepu njihovu. Sve je okej, ravno, jebeš ga, takvo li je. Niđe planine, sve neke šahovske table naokolo, a šahista ni za rč! Nikada ti to nije bilo jasno, ali dobro, takav je narod tamo, kanda.
Dolaziš u Zagreb. Mali grad, svi se znaju. Dolaziš kod rođe Stipeta i trudiš se kao lud da ne pričaš stereotipno, sve vreme se cepajući unutra dok slušaš kajkavštinu. "Kao da sam u "Kursadžijama", misliš se, samo čekaš da iskoči Albanac da- i eto ga. Prijatelj porodice, Tahir Fljamuri, čestiti preduzetnik iz Zadra, došao malo kod prijatelja u Zagreb, na svadbu i doveo užu familiju, koji su sasvim kulturno zauzeli svoja mesta u ona četiri reda. Naravno, Tahir je ljuta katoličina i svinjetinu tamani, samo ponekad pravi pauze od mesec dana. Kanda mu rekao lekar. Jes', naravno.
Počinju da donose 'ranu. "Uh, dobro je, barem će se najedem!", ti misliš, al' 'oćeš, prc baparac! Sve neki plodovi mora, neki zeleniš, neke sardine. "To je sve iz našeg lipog Jandrana!", povika Stipe, očigledno podjebavajući tebe. Dobro, boli te penis, ti ćeš opštiti večeras, a on mora da trpi onu njegovu što se posledni put dala kad su Švabe posetile Zagreb '41. Muljaš tu njihovu zeljaniju i nji'ove ribe, jebale ih ribe, gde je slanina?
Preživiš nekako i to, kad onda krene muzika, pardon, glazba. Glazba je krajnje kulturna. Sve neke tambure. "Gde tambure, jebale ih tambure!", misliš se. Ceo život slušaš tambure u Sremu, sada bi i ovi da te jebu u zdrav mozak. Misli na nagradu. Uzeće se ova njegova mala, pa onda kući. Mala ne liči ni na šta, debela, blago ružnjikava, ali, kako si čuo, barem pravi dobra pečenja, pojaviše prasećinu. Mladoženja Omer, ubogi Bošnjak iz Zenice, koji je našao pravu ljubav kada je pre 3.5 meseci išao u Zagreb da radi na građevini potpuno legalno. Ljubav je čudna stvar, pa da mu jebeš mater.
Onda mladin otac krene da raspreda o svojoj porodici, onda mladoženjin otac, Muftazir, krene o svojoj, pa neka bošnjačko-hrvatska bratstva, pa srpska agresija, pa kurci, pa palci. Ti jedeš onu slaninu što si poneo, majke im ga, ima barem da jedeš neku 'ranu na ovoj svadbi, pa dabogda crkli svi odreda! Ne zato što si nacionalistički šovinista patriotskih naklonosti, nego zato što si gladan, a ovi kao da su kuvar uzeli od Diogena!
To traje. Traje celu noć. Dobro, ne celu noć, ali tebi se čini da je cela noć! Mrzi te više da živiš. Šta više, odlučio si da više ne živiš. Jeste ova tvoja dobra riba, ali ništa nije vredno ovoga. Ustaješ, nameštaš šajkaču, i gromoglasno vikneš:" Glazba, nekaj od Radiše Uroševića!"
Sledeće čega se sećaš je kako bivaš iskulturiran toliko da sledećih tisuću godina nećeš moći da neovisno jedeš, ali boli te uvo. Tačnije, ne samo uvo, ali opet...
