Drevni ritual proricanja sudbine. Da nije suđeno ne bi moglo ni da se vidi u šolji. 1 i A su počeci, zmija je znak da ti neko radi o glavi, imaš otvoren put (uspećeš u nečemu), ptica = glas i slično.
Milanče je trčao prema stanu koligo ga noge nose. Oseća da ovoga puta neće izdržati. Trpi još iz centra gde je čekao bus ali realno je trebao da se olakša još juče ujutru. Iako je navikao da odlaže veliku nuždu, ovoga puta je precenio svoje mogućnosti. Čekajući lift posle sumantog otključavanja vrata na zgradi, shvati da mu ostaje samo još jedno: da stisne guzove ne bi li dobio još minut-dva pre nego pokulja iz njega. Dešavalo se, i nije prijatno. Proklinje sebe zašto to radi. Nekako ulazi u stan, sreća te nema nikoga, baca ranac sa sebe, otkopčava pantalone i dok pada na šolju već pušta sve kočnice: konačno! Van sebe od uzbuđenja i uživanja, pokušao je da se seti kada je počeo sa ovom lošom navikom odlaganja neodloživog.
Milanče ima punih 20, mršav je, studira i ne razlikuje se mnogo od svojih vršnjaka. Obrazovan, povučen, možda malo vezaniji za majku, finih manira i u trendu. Seća se da je oduvek uživao u velikoj nuždi noseći novine u toalet još kao klinac. Odlagao je ovo do krajnjih granica kako bi užitak bio veći. Čak je shvatio da namerno konzmira suvu hranu kako bi stolica bila kompaktnija. Prijao mu je taj podnošljivi bol tokom rastajanja od tvrdog izmeta i želeo je da traje što duže. Mislio je da svako ima fetiš, pa eto, ovo je bio njegov.
Ustao je i bacio poslednji pogled u šolju pre nego povuče vodu. Videvši spostveni izmet falusnog oblika, odjednom mu prorečena sudbina puče pred očima i Milanče shvati bolnu istinu:
''Pa ja sam peder!''
Има још таквије врсте. Не бој се, ниси сам! ПЛУС, МИЛЕ, ПЛУС!