Jedna od smornih 'igara' koje smo bili prinuđeni da se igramo u osnovnoj školi (ne zaboravimo, meni uvek jezoviti, dan-noć). Poznat koncept: posednu se sva deca u niz, zatim prvi đak u nizu susedu šapne prvo što mu padne na pamet, onda on ono što je čuo prenese sledećem i tako dalje, sve do kraja niza kada poslednji đak naglas kaže reč koju je čuo, i koja najčešće nema blage veze sa početno rečju; onda se učiteljica nasmeje, pa se svi smejemo jer nam je, jel' te, ludo zabavno (a i da se učiteljica ne smeje sama, svašta će ljudi da pomisle). Naravno, uvek je tu dežurni zajebant koji namerno, negde na pola niza, ubaci nešto skroz bezveze sa ciljem da igru učini duhovitom (treba li reći da to jednostavno nije imalo svrhe), a mi sve vreme prosto čujemo lopte zaključane u ormaru kako plaču za nama.
U govoru se ovaj izraz upotrebljava kada imamo utisak da neki ljudi u najmanju ruku šapuću dok pričaju međusobno, a velika je verovatnoća da su zaista i gluvi.
- Hajde Miško, ti sada kreni.
- (Mmmm, šta bih mogao, nešto zanimljivo, mmm) Knjiga. (jbg, dečija mašta)
- Liga
- Igla...
...
- Hajde, Jovana, kaži koja je reč.
- Čarape!
- A šta je bilo?
- Knjiga!
- (učiteljica, usiljeno, kreće polako) Ah...hah...hahah...hah...
- (mi deca svi uglas) Ahahahahahahaahaahah!- E, 'ajde mi ponesi sutra onu knjigu što sam ti dao...
- U, ja sam to pozajmio nekom da iskopira, al' nema problema, doneću ti.
- Važi...
- (preko telefona) Ćao, jel' znaš onu skriptu što sam ti pozajmio...
- Znam...
- Možeš da poneseš sad kad dolaziš?
- Nema problema. (cimeru) Jel' se sećaš onih beleški što sam ti...
...
- (negde na kraju niza) Čarape! Kakve bre čarape?!
:) +