Gluvi telefoni

Jedna od smornih 'igara' koje smo bili prinuđeni da se igramo u osnovnoj školi (ne zaboravimo, meni uvek jezoviti, dan-noć). Poznat koncept: posednu se sva deca u niz, zatim prvi đak u nizu susedu šapne prvo što mu padne na pamet, onda on ono što je čuo prenese sledećem i tako dalje, sve do kraja niza kada poslednji đak naglas kaže reč koju je čuo, i koja najčešće nema blage veze sa početno rečju; onda se učiteljica nasmeje, pa se svi smejemo jer nam je, jel' te, ludo zabavno (a i da se učiteljica ne smeje sama, svašta će ljudi da pomisle). Naravno, uvek je tu dežurni zajebant koji namerno, negde na pola niza, ubaci nešto skroz bezveze sa ciljem da igru učini duhovitom (treba li reći da to jednostavno nije imalo svrhe), a mi sve vreme prosto čujemo lopte zaključane u ormaru kako plaču za nama.
U govoru se ovaj izraz upotrebljava kada imamo utisak da neki ljudi u najmanju ruku šapuću dok pričaju međusobno, a velika je verovatnoća da su zaista i gluvi.