За време детињства, то је била игра у којој први у низу шапне на ухо другоме неку реченицу, а овај је затим пренесе следећем и тако све до краја ланца. На крају би то испало нешто сасвим треће и углавном јако смешно.
Док си дете, мислиш да је ово само смешна игра а тек касније у животу сконташ да је то основа скоро сваког односа међу људима.
Никола: Е ћао Јована, могли бисмо некад на кафу?
Јована: Супер, важи, ићемо ових дана.
...пар дана касније...
Николин ћале: Никола сине, морам те питати јел истина што ми каже Јованина мајка да си је звао да живи са тобом?
Никола: Ш-та?
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.