
За време детињства, то је била игра у којој први у низу шапне на ухо другоме неку реченицу, а овај је затим пренесе следећем и тако све до краја ланца. На крају би то испало нешто сасвим треће и углавном јако смешно.
Док си дете, мислиш да је ово само смешна игра а тек касније у животу сконташ да је то основа скоро сваког односа међу људима.
Никола: Е ћао Јована, могли бисмо некад на кафу?
Јована: Супер, важи, ићемо ових дана.
...пар дана касније...
Николин ћале: Никола сине, морам те питати јел истина што ми каже Јованина мајка да си је звао да живи са тобом?
Никола: Ш-та?
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.