Greh njene majke

Сванула је још једна недеља, прва мисао је да се већ сутра(!) ради. Петак је био диван, лагани дан на послу, изашли смо са децом увече у град на сладолед. У суботу ујутру смо отишли у парк, па на оближње језеро, а поподне је већ почела да ми ради жила лудара и вилицу сам почео несвесно да стежем при самој помисли на данашњи дан. Наиђе, срећом, предвече комша Мицко к'о кец на десет, да балавимо о фудбалу и тенису и лочемо клековачу. Кад смо се дотакли формирања владе, знао сам да ме ухватило лепо и уопште нисам мислио на оно што ме очекује данас. Зато ми је сада утолико лошије. Гледам се мамуран у огледалу и тако бих волео да не морам да се бријем. То значи да ћу морати и у уторак и у четвртак! А да сам се обријао у понедељак, онда бих морао још само у среду, јер је петак ионако опуштен дан на послу, па се брада од три дана прећутно толерише. Жена је обукла ону девојачку једноделну летњу хаљину са амебама, сину је ставила јебену лептир машну а ћера је у белим доколеницама. Заједничко им је да је све то купила њена мама. То значи да ћу ја морати да ставим ону огавну кинеску свилену кравату са све иглом од турског злата што ми је донела са истанбулске шверц-туре. То такође значи да ћу морати својски да се потрудим да не срчем супу са полураспалим кнедлама и поједем сву кувану шаргарепу коју ми ташта сипа у енормним количинама само зато шта зна да је презирем. Па ћу морати да хвалим ринфлајш који се и у сиромашнијим земљама даје кучадма. Ех, да мије бар таст жив, па да попијемо по љуту-две као аперитив. Али ни он није могао даље, сиромах, чак је фрапантно да је доживео целих 56 поред такве гује. Па оне њене мале сарме са превише сафта и стврднутог фила које би код моје кеве ладно завршиле у канти. И одвратна баклава са десет кила шећера и ужеглим корама. О пиву после ручка могу само да сањам, а кафу ће ми, као случајно, засладити сахарином из ината. Нећу се усудити да тржим другу, наравно. А онда, кад крене да оговара комшинице и индиректно ми набија на нос како сам јој ћерки уништио каријеру и претворио у роба, мораћу да одем до дневне собе да прегледам телетекст, што ће њој бити довољно да ме оптужи да сам коцкар и развратник. Кад будем покушао да објасним да нисам коцкар, она ће рећи да лажем, а ко лаже, јелте, тај и краде, па ће произвести закључак да вероватно имам и швалерку коју успешно кријем од њене ћерке. На то ће ме жена подозриљиво скенирати из више углова и остаће сумњичава следећа 3 дана. Сва срећа те сам са клинцима уговорио да ме тада питају да изађемо напоље да се играмо, па ћу избећи даљу тираду. Осим ако не пада киша или је гадна зима. У том случају ћу изаћи на терасу да попушим пола кутије цигара све одлажући повратак у дневну собу и ролу глиненог голуба. Негде око 5, жена ће једва приметити патњу на лицу мом измученом и почећемо да се спремамо за кући, којој ћемо церемонијално кренути тек око 6, после дугог опраштања и паковања хране за понети, јер је она сада сама и то нема ко да једе и бациће, а греота је (а није греота). И пустиће сузу док љуби децу која расту као из воде, мени ће нехајно пружити хладну руку без икаквог стиска, а онда ће дуго држати ћерку у снажном загрљају, као да је шаље на линију фронта без наде да ће ова преживети.
Ипак, осећај удаљавања од лисичије јазбине донекле надомешта патње мог недељног поподнева, капирам да је цело вече преда мном, па људи, још увек треба да се игра дерби кола у Италији и пар заосталих утакмица код Енглеза, Мицко рече да ће можда бацити нека крилца на роштиљ, у фриџу имам бар 4 пива заосталих од синовљевог рођендана. Све делује кудикамо боље, викенд ће ипак бити целисходан, на крају крајева, могла је да позове на ручак и своју сестру (та је тек кучка) или да нас тера да останемо да гледамо Сулејмана заједно, не дај боже. Већ на паркингу испред зграде, снимам да је комша распалио ћумур на тераси, срце ми лупа јаче, чини ми се да ћу запевати. Жена ме чудно гледа док откључавам врата и кроз ходник се разлеже моје јетко: ''Једва чекам да недеља дође, танана милена, да недеља дође...''.