Stolice koje ti greju dupe. Početak kraja odlaska na stadion, barem u onoj formi u kojoj smo do sada išli.
Stadion se pretvara u pozorište. Nema ograda, teren je odmah tu, na dohvat ruke, a na stadionu su Keba elegantniji nego ikada, Brena sa novim plastičnim spojlerima na sebi, Đogani sa novom pičkom, Sladža sa novim trsiteljem, Ivan Zeljković teži za tonu, Onaj pobednik poslednjeg Velikog Brata, Ivan Bosiljčić i još mnogi drugi likovi srpskog džet seta sa svilenim šalovima omiljenog im kluba u koji se kunu još od vremena kada su bili fetusi.
Čak su i krov stavili pa se više ne kisne, a WC je blistavo čist i prosto ti dođe žao da pomokriš šolju, čiji senzori na prvi znak tvog piša odmah puštaju vodu da to spere.
Tu su i neki kontraverzni biznismeni sa nekim pevaljkama koje menjaju pred početak svake utakmice.
Nema ispred onih matoraca što valjaju stare novine za sedenje, suncokret, kikiriki i semenke. Niko i ne jede to da ne prljaju tribinu. I pušenje je zabranjeno. Baklje. Niko se i više ne seća šta je to, ali se i ne seća više one ludačke atmosfere koju smo pravili, kada smo kisnuli, smrzavali se, stajali. Kada smo srcem bodrili svoj klub i kada je karta koštala 200 kinti. Biće onda 30 jevreja. Košta grejanje dupeta.
2015. godina.
Buksnetina: Džoni, jesi bio na tekmi sinoć? Dobro ste igrali.
Johnny Kurajber: Ne brate. Gledao sam kući sa Elom i klincima. Skupa karta, a i nije više ni trip od kada su ufensarili sve.
Buksnetina: Trebali smo odmah da izlomimo one stolice što greju dupe. Čim su ih postavili.
Johnny Kurajber: Da znaš da smo trebali.
