Ne nosi majice svog voljenog benda, nije skinula dokumentarce sa neta, kupila biografiju frontmena, ne skuplja stare ploče niti ima tetovažu sa članovima grupe. Možda bi neko rekao da i nije njihov najveći fan, ali nju ne zanimaju kolekcionarstvo i tričarije. Željno iščekuje da dodju u njen ili u neki obližnji grad, ali razlog tome nije vrištanje i šutiranje sa ljudima na parteru, sedenje na tribinama ili hvatanje palica, trzalica i lista sa pesmama koje ovi sa bine bace razularenoj masi. Ona je došla jer želi pravu stvar.
I dok svaka dobro vaspitana tinejdžerka ima poster Entonija Kidisa na ormanu i majicu koju je kupila posle koncerta Leni Krevica za 2600 dinara, grupi devojka odlazi na koncert kako bi se popela na binu, zavukla se iza pojačala, a posle koncerta u hotelskoj sobi pružila prvu pomoć basisti, bubnjaru, frontmenu, klavijaturisti, gitaristi, kontrabasisti, violinisti, trianglisti..Jednom rečju svim članovima kojima je posle odradjene tezge pao moral i svaka pomoć im je preko potrebna.
Prava grupi devojka ne bira ciljeve, kopaće i obećavati po internetu, izduvaće ga celom obezbedjenju, razvaliti organizatora koncerta, gurati dildo u šupak tonca ako je potrebno..I kada ujutro, posle osmočasovnog grupnog orgijanja pogleda popadale muzičare koji se prevrću po podu, zapaliće cigaru i jednostavno upitati - Momci, hoćemo još?
- Jao dolaze Pepersi u Zagreb, aj mast gou da vidim Entonija, moju ljubav! Ideš?
- Jok - bila sam u Indjiji, isfalširao je do jaja, a i ima mali tuki. Ali idem na Sleša.
