
To kažemo nekome ko se ponaša snobovski u trećerazrednoj krčmi ili gostionici. Niko ne zna ni kako je ta osoba došla tu, i svi čekaju da ode, jer im je neugodno biti čak i u istoj prostoriji sa njom.
Dok svi ostali srču, prave buku, brišu se od stolnjak koji ionako nije opran otkad je kupljen, toj osobi treba pola sata da prebriše salvetom i poreda kašiku, viljušku i nož baš po pravilima bontona. Dok svi ostali skoro zabodu svoj nos u juhu, ta osoba sjedi uspravno na stolici i prinosi svaki zalogaj polako svojim ustima. Dok svi ostali gutaju što veće komade da se ne bi zadržavali u takvom mjestu duže od potrebnog vremena, ta osoba svaki zalogaj svoga odreska, koji je specijalno naručio da ne bude krvav i da bude polu-reš pečen, sažvače tačno 30 puta prije nego ga proguta. Obično se tad svi zapitaju ko je on/ona, i onaj koji sjedi pored njega/nje, tada ga sarkastično upita:
- Hoćeš pogledati i vinsku kartu?
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
fino napisano +