Urušiti se u samog sebe. Izgubiti smisao za osjećanja. Postepeno gubiti interesovanje.
Gubiš se dok razmišljaš, ne znaš šta da kažeš u kom trenutku i ne ide ti pričanje. Sve postaje sve manje i manje zanimljivo. Um nije čist, nisi sav svoj. Razmišljanja se prepliću, pričaš gluposti i ujebeš stvar. Potraje dok shvatiš šta si sve uradio.
A onda, kad shvatiš, implodiraš.
- Šta je s njim danas?
- Implodirao čovjek. Vidiš kakva je ruina.
- Mala ga opet odbila?
- Ma jok, on nju.
- Opa, to je čudno.
- Zašto? Jes, obično ga odbijaju, al može i on, šta sad?
- Čudno... Kad neku odbije nikad ne implodira. Bar nije do sad.
- A jbg, jedna manje, nikom ništa.
- Njemu? Teško.
- Što?
- Ova mu je značila. Možda mu još znači. Znači... dok je takav. Znam ga duže od tebe, lak je za čitanje.
- Ko ga jebe, sad je ionako kasno. Nego, prosledi tu dvolitru, šta je držiš kod sebe sat vremena, koji kurac?
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
pogubio sam se lolo
dobro je, nisi implodiro lolo