Inat

Сви ти говоре да станеш. Чекај, размисли мало, доста имаш у рукама, немој то све да ти падне у воду. Немој да си вечити губитник, који као да срља у поразе. Кажу ти да ако наставиш, да си мазохиста обичан и да ниси ни вредан било чије пажње и другарства. Све сабити у моменту, еј!

Пушиш цигарету и гледаш их у измаглици. У глави ти се мешају неке речи које једва допиру кроз твоју пијану главу. Да ли да их послушаш? Ипак је много у питању. Дај, стани, размисли. Ипак има нечега у овоме што ти говоре. Можда и није вредно ризика, а сигурно да није вредно толиког губитка. Ипак су у праву, закључујеш једва. Послушаћу их, кажеш себи.

И замало и да урадиш тако, да ти се није јавила мисао: Али онда ће ОНИ бити у праву. Како да им кажем да су у праву? Са друге стране, ако и погрешим, погрешио сам јер сам то урадио У ИНАТ њима. Да ме нису толико притискали, не бих то ни урадио. У сваком случају, ако изгубим, они су криви, ако победим, заслуга је само моја.

Али ипак... Треба размислити, мада нема још много времена, све је мање времена. Због чега бих ризиковао све ово? Коме и шта више да доказујем? Доста је било од мене, и млађи су видели како се ради и како треба поступити. Мада, ако успем... А и они су ми криви ако не успем, баксузирали су ме... А и нема шансе да не успем...

У том тренутку у себи поносно узвикнеш "Е, сад нећу ни како ја хоћу!", некако се сетиш свог датума рођења, и раздереш се:

"Мали, све на дваеспет!", и гурнеш целу хрпу жетона ка крупијеу док се куглица точка неумитно окреће... Свима дах застаје... Куглица стаје...