Crv H je posve običan crv. Mali, sluzav, beznačajan. U tuđim očima. U svojim očima je vrijedan i živahan. Oran za života. U svojim, napominjem. Kao da crv i ima oči. Možda samo misli da ih ima. Da li bi stvarno bio crv da je sposoban gledati?
Crv ima svoju misiju. Prosta je. Pronađi jabuku, izbuši tunel, ostani tu dok ne umreš. Oćeš li uništiti jabuku? Zavisi. Od čega? Vodiš li računa o svojoj jabuci? Da li misliš da nekoga uopšte boli kurac za tvoju jabuku? Tvoja je. Budi srećan što je imaš. ZAŠTO BI SE NEKO OPTEREĆIVAO TVOJOM JABUKOM? Crve.
Vidiš, postavio sam te na tvoje mjesto. Zašto? Znaš ti zašto. Vrati se na početak. Imaju li crvi oči? Imaju. Vide li? Vide.
Šta vide? Reći ću ti. Vide cipele. Da, cipele. Jer su mali. Mali su fizički. Mali su duhom. Nećeš valjda da me gledaš u oči, crve? U đon gledaj. Ovaj što može da te zgazi. Ako poželi. Nadaj se da neće. Crve.
E sad, raspravimo jednu stvar. Kako si uopšte dospio do toga da budeš to što jesi? Nemaš pojma. Jesi li se rodio kao crv? Da li si genetski predodređen da budeš šaka mizerne sluzi, bačena u nebitan prostor u nebitnom vremenu? Nisi. Postao si to u međuvremenu. Negdje na polovini onog tunela koji si gradio. Prvi si zalogaj ugrizao i ispljunuo iz ideala. Nastavio si hrabro. Vjerovao si da ćeš na kraju biti nagrađen. Vjerovao si u rajski vrt. Bušio si jabuku a nadao se grožđu. Negdje na polovini si shvatio da ne ide. Ne može tako kako si mislio. Poturio si leđa, zaboljelo je. Još par puta, boljelo je jače. Onda si uhvatio krivinu. Tunel više nije išao pravo. Nisi ga više gradio sam. Pomagali su ti. Ne zbog tebe. Zbog sebe. Pokvarili su tvoj tunel. Opoganili su tvoju jabuku. Na kraju si našao grožđe. No bilo je kiselo. Jeo si ga. Jeo si ga sa lažnim osmijehom na licu.
Postao si crv. Sitan. Beznačajan u svom jadu. Jadu koji ne vidiš.
Šta je ovo jebote, oću li ja redom patrikovati od jutros.