Izlet

Прво се бира између Златибора (где ђаци познају сваки камен) и Врњачке Бање (зна се сваки мост који је сваки учених прешао зилион пута). Потом се стартује са умољавањем родитеља (''Поправићу све оцене до излета!'', ''Како Милош може да иде, а ја не?''). И трећа фаза у припремама је куповина слаткиша и сланиша, као и прављење седнвича од пршуте који ћеш појести у бусу чим одмакнеш од родног места, да би се негде на шестом километру од мучнина од пута и јела тако лепо исповраћао да и то баш док те нека симпатија гледала (''Који бедак човече!''). Када аутобус крене, трудићеш се да што мање машеш родитељима да не би помислили да си мамина маза која ни један дан не може сама. Обавезно понеси једну флашу са великим отвором, јер шофер је увек баксуз па је пиш-пауза јако ретка. Чепићи за уши су обавезни, осим ако већ ниси огуглао на ''Главобоља од вина, а нигде аспирина'' тип песама.
Кад се дође на одредиште, одма' спуцаш паре код Цигиша на разноразне глупости (ласер, пиштољ, љигавац, оно говно што је напуњено брашном). Док купујеш дрворезе ''За најбољу маму'', ''За најбољу другарицу'' кроз главу ти пролази ћалетова реченица ''Е, коњославе један, ово сам све ја мог'о да ти направим!'' Накупуј довољно муниције, непријатељ је опак! Не цинкари непријатеља свог, јер разредна ће бити врло немилосрдна према свима, па ћеш и ти остати без вољене своје ''дуге деветке'' или ''пумпарице''. Не, то што их гађаш златиборским камењем или гураш у Бањску реку неће протумачити као ''Свиђаш ми се!'' Не прилази језеру, један проб'о па се уср'о!
Остало је још пар сати до повратка кући, али сви су потрошили паре - смор! Једва чекаш кад ће доћи јебени бус! Али шофер је са наставницима већ подуже времена забо у кафани, па ће вожња до куће бити луда и незаборавна! Бљуууу, бљаааа... Већ је пао мрак, лагано се клацкамо у бусу, неки спавају, други повраћају, трећи (они којима окупатор још није узео оружје) не испуштају штољпи из руке.
Поспан, на станици тражиш ћала да те води кући...