Izlet

Prvo se bira između Zlatibora (gde đaci poznaju svaki kamen) i Vrnjačke Banje (zna se svaki most koji je svaki učenih prešao zilion puta). Potom se startuje sa umoljavanjem roditelja (''Popraviću sve ocene do izleta!'', ''Kako Miloš može da ide, a ja ne?''). I treća faza u pripremama je kupovina slatkiša i slaniša, kao i pravljenje sednviča od pršute koji ćeš pojesti u busu čim odmakneš od rodnog mesta, da bi se negde na šestom kilometru od mučnina od puta i jela tako lepo ispovraćao da i to baš dok te neka simpatija gledala (''Koji bedak čoveče!''). Kada autobus krene, trudićeš se da što manje mašeš roditeljima da ne bi pomislili da si mamina maza koja ni jedan dan ne može sama. Obavezno ponesi jednu flašu sa velikim otvorom, jer šofer je uvek baksuz pa je piš-pauza jako retka. Čepići za uši su obavezni, osim ako već nisi oguglao na ''Glavobolja od vina, a nigde aspirina'' tip pesama.
Kad se dođe na odredište, odma' spucaš pare kod Cigiša na raznorazne gluposti (laser, pištolj, ljigavac, ono govno što je napunjeno brašnom). Dok kupuješ drvoreze ''Za najbolju mamu'', ''Za najbolju drugaricu'' kroz glavu ti prolazi ćaletova rečenica ''E, konjoslave jedan, ovo sam sve ja mog'o da ti napravim!'' Nakupuj dovoljno municije, neprijatelj je opak! Ne cinkari neprijatelja svog, jer razredna će biti vrlo nemilosrdna prema svima, pa ćeš i ti ostati bez voljene svoje ''duge devetke'' ili ''pumparice''. Ne, to što ih gađaš zlatiborskim kamenjem ili guraš u Banjsku reku neće protumačiti kao ''Sviđaš mi se!'' Ne prilazi jezeru, jedan prob'o pa se usr'o!
Ostalo je još par sati do povratka kući, ali svi su potrošili pare - smor! Jedva čekaš kad će doći jebeni bus! Ali šofer je sa nastavnicima već poduže vremena zabo u kafani, pa će vožnja do kuće biti luda i nezaboravna! Bljuuuu, bljaaaa... Već je pao mrak, lagano se klackamo u busu, neki spavaju, drugi povraćaju, treći (oni kojima okupator još nije uzeo oružje) ne ispuštaju štoljpi iz ruke.
Pospan, na stanici tražiš ćala da te vodi kući...