Izraz koji smo koristili kao klinci, još uvek nedovoljno adaptirani na socijalnu interakciju sa odraslima iz našeg okruženja. Ranije nije bilo mobilnih telefona i interneta, već deca su morala da pozvone na vrata i direktno od roditelja svog druga da zatraže njegov izlazak na igru. Kako se deca ponekad stide da pitaju "Jel može Marko napolje" (a, opet, nije ih blam da kažu "pička materina" na sahrani), ova jednostavna podela rada rešavala je dilemu.
- Marko, ajmo po Mišu, pa na livadicu na viktorije.
- Važi, ja zvonim, ti pitaš!
- Neee, i prošli puta sam ja pitao!
- Prvi sam se setio, prošo brzi voz!
По цео дан ми отворен прозор, нека делурлија се игра испред зграде и јутрос сам баш чуо како неки клинац изговара то... Мислио сам да је израз умро.
Omiljena brate, kako si se samo ovoga setio. Tacno se znalo kog zajebanog caleta ne treba buditi.