Pitanje upućeno sa namerom da bude indirektno, ali je u startu osuđeno na čistu transparentnost.
Izreći će ga drug koji poštuje nepisane zakone muškog prijateljstva, među kojima je i odredba „Nikada ne muvaj ni bivšu ni sadašnju devojku dobrog druga. Drugova devojka za tebe je zabranjena voćka, persona vetita“. Dotični će odmah uvideti da će, tek predstavljena, lepša polovina druga Srećkovića biti savršen materijal za zamišljanje pri činu onanisanja. Iz tog razloga, pitaće druga Srećkovića: „Ej je l’ ima ova tvoja sestru?“
Krajnje nonšalantno i polunezainteresovano – ali samo neukom posmatraču. Semantički gledano, ovo pitanje nije ništa drugo nego eufemizam za „Riba ti je tako brutalna, trsio bih je k’o rasplodni bik simentalku; pa... ono... ako ima sestru, a kontam da su slične, može i ona – krv nije voda“.
Drug Srećković će, naravno, prokljuviti šta je pisac hteo da kaže. Ali on to neće videti kao problem – a i zašto bi, upravo mu je ego nahranjen kao gosti na slavskom ručku.
Međutim, ono što ovde zabrinjava jeste činjenica da su ovakvim pitanjem automatski zakazali svi principi zdravorazumske logike. Recimo samo, hipotetički, da gore pomenuto oličenje jebozova ima sestru. Rođenu. Mlađu („Opa, još bolje!“). I čisto, uzgred budi rečeno, sestra pripada teškoj kategoriji, tipa Divna Karleuša; ima dioptriju u debelom minusu; i pritom je istaknuti borac za prava žena...
„Ahaaa, a je l’ ima neke drugarice onda?“
