Rečenica koju izgovara žena - muškim glasom. Stežući kaiš. Sama pita - sama odgovara. U stvari, nakon par puta provedenog istraživanja, više se ne može sa sigurnošću tvrditi da li je to pitanje (imamo upitnik na kraju, je l’ tako, tako je) ili je to zapravo konstatacija, zaključak na koji nema šta da se doda - osim klimoglava.
U rangu bilo kog filozofskog pitanja, ukoliko je tako tretirate, postaje rečenica na koju ni u kom slučaju ne možete dati tačan odgovor. Odgovor vam je dat, serviran na tacni, preliven besom, zavijen u paru ljutnje i posut varnicama.
Ako pak idete linijom manjeg otpora, „ćuti i puši“, pitanje se pretvara u kristalno jasnu konstataciju. Dosta je.
- Kevo, daj još jednu kutlaču ovog sutlijaša, mnogo je dobar, e!
- Jovanović aždajo mlađa, da ne kažem juniore... Je l’ dosta?
---
- Draga, ’ajde sada malo goreee, taaako, ne ne ne, ipak bolje ti dole ili sa strane, šta kažeš, ne, ’ajde noge na ramena, ček, ček...
- Borivoje idiote! Je l’ dosta?!
- Ali dra...
- Šta bre misliš ti? ’Oćeš da me jebeš ili da zajedno vežbamo jogu?! Marš bre u tri pizde materine i ti i ogledala, ’oću seks, ne pozeraj!
