Alarm već treći put zvoni... Ustaješ za fakultet (posao) i naravno leva noga je u pitanju ali misliš da to sujeverje nema veze i ne veruješ u ta proročanstva, baba-vange, veštice i vampire. Dok pereš zube čuješ zvono na vratima, eto i čoveka sa torbom koji se smeši: "Dobro jutro komšija, imam poštu za Vas..." naravno račun za struju, telefon... sve čestitka do čestitke. Glavu gore dan je pred tobom i biće bolje. Izlaziš iz stana kad eto čuda, eto nama i kolovođe zgrade: ,,Kako ste mi ovog jutra komšija? Ja samo da kažem da nam je crklo svetlo u hodniku, liftu pukla sajla i neko je skinuo ulazna vrata tako da tri crvene rešiće probleme..." Misliš u sebi eto šale ni od kud ali nema nazad plaćaš sve i dalje ništa ne menja raspoloženje. Sve je savršeno kao i trčanje za autobusom, a i kad ga stigneš nema gde da sedneš, pa dok ti guraju lakat pod rebra u svom tom nadlaktavanju kao ameba kroz masu prilazi ti ciganče i traži za svoju pesmu neki dinar (peva naravno kako tradicija nalaže đurđevdansku pesmicu a kad mu daš par dinara peva ti bis Ljubu Aličića u više vokala) velikodušno vadiš i daješ mu za njegov repertoar par dinara da te ne urekne, ali tu mukama nije kraj eto i kontrole a tek počeo mesec taj prokleti prvi u mesecu! zaboravio si da produžiš markicu... pišu ti kaznu i izbacuju te iz autobusa... kada već imaš jaku volju da si prespavao dan ili ubio sve te ljude , prilazi ti momak nasmejan i kaže: "Da li ideš u pozorište?''
