Jedan sasvim običan dan sasvim obične muve

Октобар 19., 2014. година. Када је сунце тога јутра пустило своје прве зупце са истока, као по обичају, слетела сам на нос свом цимеру, поприлично пропалом и офуцаном апсолвенту правног факултета са шеснаест испита до краја. Пошто у соби није било гована јер му је скоро свраћала кева из Великог Шиљеговца и мало почистила, он ми је био једина алтернатива. Кажу, студенти су говна. Како сам му сваког јутра тако пичила по глави и по живцима, није се више ни бранио нити трудио да ме укока. Да ли зато што ме је већ гледао као пријатеља, или, пак, што после година и година убијања амбиција више није мотивисан и спреман ни да се одбрани од једне усране муве која му се мота око главе, то не знам.

Пробудио се коначно негде око пола један. Склонила сам се на металну шину од кревета, како ме не би махинално одаламио, док је са главом још увек на јастуку и затворених очију руком тражио по столу последњу цигарету из паклице West-а и упаљач. Припалио је и након пола минуте отворио очи. Док је увлачио дим по дим, замишљено је разгледао по соби. Имам утисак као да је тада, гледајући амбијент у коме обитава, размишљао о свом животу и његовом смислу. Смеће у једном ћошку. Столица са одећом преко у другом. У трећем његов кревет и поред сто, препун пикаваца и пропалих тикета на којима је за по само један гол много пута омашио целу другу танзанијску лигу. У четвртом књига из кривичног процесног права, мало прашњава и очигледно нетакнута већ месецима. Смем да се кладим да му је кроз главу тада пролазило: ''Ој, животе, муво говнаро...''.

Узео је телефон и читао неке глупости на интернету. Стигао неки војвода, на неком ispovesti.com је неки лик написао како је спасио живот Рамбу у Вијетнаму, а да он то и не зна, а они му испод коментарисали како је он једна људска громада и како су ретки такви као што је он. Између тога се све време појављивао неки зализани лик са наочарима и спојеним врховима прстију на рукама, који је наводно кренуо свом снагом у реформе и борбу против корупције и који каже да ће нам ускоро свима бити боље. Курац боље. С оваквом омладином, као што је мој цимер, никад не може да нам буде боље. Додуше, можда он није ни крив што је такав какав јесте. Чему он да се нада и да жури? Да заврши факултет и проба да се запосли и учини нешто добро? Који мој да га завршава, када зна да ће неки власник печењаре са три и по разреда основне школе да буде министар, а он да разноси пице, и то ако буде имао среће. Како он са основним студијама да буде конкуренција неком слинавом доктору наука са Мегабенд универзитета. Нема од тога ништа. Добро је њему овако.

Прекинула га је порука од девојке: Ово више овако не иде. Ја се враћам кући и остајем тамо за стално. Било је лепо док је трајало. Збогом.
Није се много потресао, чини ми се. Ваљда је и очекивао то. Устао је, натук'о неку стару Kappa тренерку и мајицу Удружења студената права, отишао до купатила и изашао негде напоље.

Вратио се увече око пола дванаест. Сео на кревет и буљио мало у тикет, док није промрмљао: ''Јебем ти Ливерпул усрани'', згужвао га и бацио на сто. Убрзо након тога је и заспао.

Шта знам... Јебем му матер, понекад ми буде драго што сам мува говнара. Гована ће увек бити колико хоћеш. За мене кризе нема.