Прође још једно лето, обливено знојем, тешко и врелије од гнезда Нечастивог. Немилосрдно сунце је спалило поља, оставивши нам нешто мало да презимимо. Као какав разбојник и хајдук се после пожара сакрило иза тмурних јесењих облака, оставивши природу да полако вене без његових зрака.
    Ноздрве је још увек парао мирис барута, биле су жељне мириса слободе после толиких година чамљења у сенци рата. Чезнуле су за мирисом печеног кромпира на жару испод казана, за свежином јесењих јутара испуњених мирисом јабука које леже у трави, окупане росом и дуго очекиваном кишом. Рекао би човек да су све бриге прошле, крећемо испочетка и уживаћемо у благостањима након што смо туђина протерали из отаџбине. Увек се знало, једног злог господара мења још гори. Тако нам се свуда размилеше разни комесари, пролетери и другови, изашли из мишјих рупа па од себе праве богове, а оног јединог заборавили и говоре против њега. Сецикесе и коцкари, шверцери и преваранти, сад господа иако не воле тако да се зову, али једнакији од осталих. Праве себи нову државу, кроје је по својој мери, искоришћавајући народ. Само траже, дај, дај, дај! Брата сам дао, због једног тог друга ослободиоца је стао уза зид пред швапску пушку. За њим остаде млада невеста која умре убрзо након што му на свет донесе сина. Детету је сад четврта година. Он је све што имам.
    Износио сам последњу котарицу кукуруза на таван кад се зачуо звук возила док се са муком пење уз кривудави сеоски пут. Дечак се играо каменчићима на сред авлије док је око њега трчкарало штене које смо нашли напуштено, поред пута. Оба без оца и мајке, уживали су у детињству, несвесни човечјих мука и тешког живота. Осетих хладне капи из оловних облака на кожи док је камион скретао у моју авлију. Три човека изађоше, глатко обријани и у дугим руским капутима разгледаше двориште.
- Ти си Милован? - јави се један, комесар.
- Ја.
- Лепа ти је авлија, Миловане. Богата.
- Неки смо радили.
- А је ли? Веле ми да си ти најбољи домаћин овде?
- Не знам, народ прича свашта.
- Шта прича?
- Прича дошло нам веће зло од Шваба. Ал' народ ти је то, никад му не ваља ништа...
- Не ваља, Миловане. Не ваља кад му земљу палиш и пљачкаш, не ваља кад је ослободиш и крвљу натопиш. Него, Миловане. Видим теби добро родила њива.
- Ма какви, суша све уништила.
- И другима је, па су опет дали држави.
- Ти си мене ослободио швапских окова да ме глад докусури?! Много сте ми ви добри и племенити, ослободиоци. Не дам.
- То ти је зак...
- Ма јебо те закон, марш ми из авлије!
- Немој, Миловане, немој да нам се замераш. Немој то...
    Брзим покретом из футроле заблиста цев револвера и падох лицем у блато. Црна се земља помеша са црвеним. Дете плаче на киши. Златан липин лист паде поред мене. Јесен, све умире.

Nezaobilazna tema prvog pismenog zadatka iz srpskog jezika, važi za sve razrede osnovne škole.I u svim razredima sastavi su gotovo isti.

Убио сам једно живо биће.
Нисам се померио од тад. Није било потребе за то.
Немојте мислити да ме гризе савест. Не! Ионако је било при крају живота. Напала га је нека болештина и ето! Пресудио сам му! Олакшао муке! Било је то још у мају када сам и дошао овде! Зато су ме и довели!

Сада је септембар. Не знам који дан по реду. Нисам никад научио да бројим преко дванаест. Нисам имао прилике за то, али мислим да је негде при крају, тамо где почиње јесен и да се дан зове субота.
Газда мој дошао је по мене и изашли смо из собе у којој сам лежао. Ухватио ме чврсто за главу и наслонио je на камен који се окретао.
АААааааааааа!!! Човече па лакше то мало... Није баш био спретан, био је млад. Имао је сигурно више од дванаест година, можда дупло толико.
Добро... Остало је пар ожиљака на мојој глави. Не боли ме, и чак штавише добро ми стоји. Изгледам некако опасно овако наоштрен! Ха!
Испред нас стајало је искомадано тело живог бића које ме је много подсећало на оно од маја. Можда су била браћа. Не баш рођена, али рецимо од даље тетке. Млади газда узео је један овећи комад тог тела, исправио га, а затим на њега ставио још једно. Мислим да то ради због мене. Ипак ме чува.
Подигао ме изнад главе и викнуо: "ЈЕДАН!". У бљеску секунде, пролетео сам кроз онај горњи комад који се разлетео у три дела и забио се у доњи. Ха, како сам јак! Цепам! Газда је узео нови комад за горњи, изговорио следећи број, па следећи и тако смо наставили док се није смрачило.
Уморили смо се, а поготово газда. Није баш навикао оволико да ради. Мислим да је он ишао у школу и да зна да броји до највећег броја на свету.

Данас сам радећи са газдом и ја научио да бројим. Стигли смо до двехиљаде четирсто осамдесет и три. Сутра настављамо!

Svake godine nam iz Astronomskog društva "Ruđer Bošković" najavljuju kad po redu vožnje stiže jesen. A stiže uvek u sekund tačno. Zbog nje ni japanski ministar saobraćaja ne bi podneo ostavku. O harakiriju da ne govorimo. Bar za sada.

Nisam licemer, ne volim jesen. Uopšte! A i kako bih kad mi lokalna armija gačaka obavezno priredi kanonadu? Najavljuju jesen precizno kao i pomenuti astronauti. Nešto razmišljam, valjda oni kenjaju tokom cele godine, ali s jeseni kao po komandi dobijaju proliv. Bombarduju ulice, automobile, prolaznike... Sve što se nađe na putu njihovoj teškoj artiljeriji. Zlobnici, da, naziv je odgovarajući, će reći da to donosi sreću. Hm... Možda nekom koprofagu! Još ne videh srećno lice nakon takvog ataka!

Ne volim da se oblačim slojevito! Nisam glavica kupusa pa da se ogrćem jednim po jednim plaštom. Niti luka, crnog. Ili mi je pretoplo, ili se smrzavam.
Još kad krenu kiše! Da li sam obuo odgovarajuće cipele, ili ću kući "mokrih opanaka"? Ono suvo iz poznatog idioma mi ne gine! Da li će kineski kišobran izdržati jednu celu kišu?

A tek miomirisi za vreme spremanja zimnice! Snalažljive domaćice su se dokopale nekog poluizgorelog smederevca, instalirale ga u parkiću između zgrada i na prvi dimni signal se okupljaju kao Indijanci. Po ceo dan nešto peku i kuvaju, razmenjuju recepte, polemišu o količini i vrsti konzervansa i vode abrove. I verujem da je njima to najlepši i najispunjeniji deo godine. A ja sam kao klinac više voleo kad moji kupe zimnicu. Volim te jesenje plodove, ali ne i proces njihovog pripremanja.

Kako da volim nekoga ili nešto bez identiteta? Bez karakera! Stari kažu da više nema pravih godišnjih doba. Sve se polarisalo. Postoje leto i zima, a prelazi između njih su oštri i kratkotrajni pa i ne zaslužuju da nose titulu godišnjeg doba. I sam se sećam pravih godišnjih doba. Ovo danas nije ni g od godišnjeg doba. Ustvari, g možda jeste. Zbog koincidencije!

Da ne grešim dušu, u nekim drugim krajevima jesen je bivala i lepa. Čak vrlo lepa! Na primer, kod dede u selu. Ko nije video, ne može ni da zamisli takvu igru boja i oblika! Kao da je pijani slikar naivac prosuo svoje boje po platnu, a onda pokušao da ih pokupi kistovima. Pa branje lešnika i njihovo lomljenje zubima tu ispod leske, po cenu pucanja tek niklih šestica, zarad fantastičnog jezgra. Kao veverica, bokte! To je trajalo samo dan-dva godišnje, moralo se ići u školu!

Prestao sam da odlazim u selo kad su dedu rastrgle zveri. Baba kaže da je bio pijan i da je zaspao negde na ivici šume. Naravno! Treznom mu ni medved ne bi naudio! Bila je zima. Zato ne volim ni zimu!

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Ah, ta jesen, to zlatno godišnje doba...

Pa još u mom kraju! To bre nema nigde.
Ta čarobna boja sunčevih zraka koja prolazi kroz krošnje drveća... ples žutog lišća na povetarcu, poslednji koncert žaba kod potočića i sve u duhu prirode.
Brda počinju polako da se pokrivaju braon ćebetom.
Božanstveni cvrkut kanarinaca, slavuja, lokera, cajzli koji vragolasto lete na nebu, oplemenjuje dušu i telo. Ma, kao da na svakom koraku slušaš Vivaldijevu jesen. Prirodni melem za mozak.

Neubrani kukuruzi se njišu... snajke se vataju za klipeve i jedna drugu podjebavaju istim u vidu cajpera. Ali, niko se ne ljuti. Vremešne domaćice vredno sa svojim komšinicama spremaju zimnicu jer mlađe neće. Nije njima teško za svoju decu i unuci ništa. One se zezaju tako što ćoravoj Radi ubace šećer u pinđur ili Stani stave pola kila džinki u blagi ajvar.

Veselih travara je na svakom koraku. Miris livadskog cveća prosto ih opija. Svačega se tu nabere a naročito po nepristupačnim obroncima. A, zima je duga...
Drugari sa pašnjaka se rastaju sve do proleća. Ovce, krave, sitna telad, svi plaču... čak je i konjska muva pustila suzu. A u mom kraju, te živuljke su se zezale i sa kurjacima i lisicama.

I sve je to tako lepo do, otprilike, polovine oktobra. Onda krenu kiše i loše vreme...
Al' mene bole kurac, ja sam do tada već daleko na jug.

Primite puno toplih i sunčanih pozdrava sa prelepog Madagaskara
Laki lasta

Kliše, ustaljena fraza, propala fora koja se prodaje za budzašto. Pričam ti priču o opalom lišću i vevericama po drveću... Da, vevericama, pazi slučajnosti.
Kad te neko otperja u bednom pokušaju blefa, a tako providno da vidiš kako mu ćelije u mozgu igraju rumbu dok te farba bez blama. Jednu jebem a druga mi puši samo na finjaka.