Jesenji vjetar

„Експресни воз за Лондон-Париз-Милано-Торино полази са четрнаестог колосека..“
Чуо сам док сам стегнутих песница трљао сањиве очи, поглед је престајао да ми буде мутан и слабо фокусиран и наједном сам пред собом видио намргођеног човјека са плавом краватом. Је л' знате да су Хрвати измислили кравате ? Елем, мора да је био уторак , вријеме је било.. Па, мање-више грозно.

- Шта оћеш ?
- Да се макнеш са те клупе, да одеш да нађеш неки посао, данашња омладина само лоче а ништа не ради, у наше вријеме је било другач..

Наравно, нисам намјеравао да слушам одвратног полицајца, ја никад нисам ни био добар момак, све што је у овом трeнутку занимало мој смушени мозак је била та црна рупа у лименци пива која је непомично стајала ту крај мог кревета, старе клупе на још старијој жељезничкој станици.

- "Ајде добро, де не зајебавај, видиш да не знам ђе ми је глава?"-
Проговорио сам док сам устајао са мог меког душека наквашеног пичкастим небом које намјерно није престајало да јеца. Пљунуо сам на мој кревет, јеби га, гарантовано ми је кроз подсвјест пролећела идеја да пљунем ђубре у плавој униформи али је моја свијест песницом нокоутирала ту сулуду мисао те је тако моја слузава пљувачка завршила на потпису дотичног Марка који је изгледа много волио неку Светлану јер је њихова имена уклесао неким врло оштрим ножем а поред написао „заувијек заједно“.
Јебено заувијек, курац заувијек. Као да заувијек постоји има да прохујим к'о јесењи вјетар, нећу оставити никакав траг, мог се имена нико неће ни сјећати, живот је мој честица у поређењу са законом огромног универзума. И на крају шта ми остаје ? Курац.
Корачао сам полако и гледао моје испуцале патике, корак по корак ка трафици са јасном намјером да купим цигаре и кафену бочицу пива.И ништа није могло да промијени мој поход али сам на једној клупи, сличној оној која је мени правила друштво током дугих ноћи, угледао старца са браон шеширом који је са сузом у оку зурио у црни нотес:

- Добар дан.
- Добар дан, синко.

Настала је некаква тишина, можда је и мени безобразном било жао чикице у црном капуту, ни сам не знам због чега али сам упитао:

- Можде је од хладноће, можда од кише, можда и од туге... Чему суза на том набораном лицу,поносна старино ?
- Еееех. :дуги уздах је запарао тишину:
- Стварно ?
- Погледај овај нотес , синко. Имам осамдесет три године, ту сам одувијек уписивао бројеве мојих пријатеља, било је међу њима свакаквих људи, и оних добрих и оних наопаких..
- Али ..
- Знам, знам, један ред је празан. Управо сам обрисао број свог најбољег друга, више никад нећу окренути тај број телефона.
- Жао ми је.
- Не треба да ти буде жао, синко. Пред тобом је живот, ниси превалио ни четврт вијека и вјеруј ми да би било срамота да жалиш за било чиме.Ја сам тренутно сам на овом свијету, синови су ми одрасли, отишли су ка западу у потрази за бољим животом, никад нисам имао задовољство да се играм са својим унуцима. Показао бих ти њихову слику али , на жалост, немам ни то.Све што сам имао је био мој пријатељ, сада је отишао и он. Ослободио се мука овог досадног живота.Остајем сам са овим вјетром.Јесењим вјетром који ми је једини свједок !

И кунем се, рођаци , било ми је жао поштену старину:
- Је л' може некако моја млада рука да послужи вашој искусној ? Молим вас реците ако могу да урадим нешто за вас.
- За мене можеш да урадиш само једну ствар, да одеш и живиш.
-Мо..
-Да одеш и живиш, да удахнеш живот пуним плућима, да га чврсто зграбиш и да над њим имаш потпуну контролу, да си сам свој господар и да јаким зубима младости стегнеш пролазност и да јој не даш да те одведе са собом.Немој да ти јесењи вјетар буде једини пријатељ.

Отишао сам, загледан у небо осјетио фантома слободе , к'о да је био поред мене. Осјетио сам живот, нисам хтио да плачем, али брада ми је задрхтала, рођаци.