Док си клинац,па пролазиш са кевом или било којом старијом особом кроз парк, а тамо седе момци од по двадесетак година слушају своју музику, обично метал или неки хард рок. Наравно, која флаша пива се ту затекне. Твој старији ''пратилац'' их са мржњом посматра и привлачи те себи са опаском ''Какав олош.''
Ал' како им објаснити да су сви ти ''дрогераши'' обично врло духовити и интелигентни.
И да ако не слушају Змики, Вики, Бики и компанију, не значи да су пропалитет.
Мирјана : ''Јој, Рајко, сад прођосмо кроз парк, а тамо се опет накупиле оне пропалице.
Каква је то пропала омладина. Слушају ону дрогерашку музику. Изгледа, надгрогирали се. Ма ја би то све у ону, где беше, Белу Реку. Да их мало туку тамо. А дете се јадно, уплашило. Пустили они оне косураче, ју. Ми смо имали мотику па у њиву.''
Рајко : ''Пропало је све. За време Тита то није било. Сећам се ја. Били сви пионири и пионирке. Другови. А сад? Ма ја би све то на голи оток.''
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.