Jugoslovenska škola umiranja

Појава у филмова, свима нам омиљеним, партизанским. Одликује се балетским гимнастичким потезима и просветљењем које долази у трену смрти за слободу братства и јединства наших народа и народности који су изразито братски и јединствени.

Постоје две варијанте, јуначка, тј. ударничко- пролетерска и швапска.

Ударничко- пролетерска је карактеристична по томе што је довела до уверења да су Немци своје метке пунили не барутом него претераном, тј. пренаглашеном глумом. Подразумева три пируете, можда и по који дупли ексл, дочекивање је небитно. Умире се по најмање 3-5 минута, у зависности од лика и колико је он битан за народносвободителну фронту. Неопходан је говор коме се некоме ставља на част да се брине о пријатељу/мајци/пашеногу/сестри/сурдепачи/белом орлу убијеног хероја, који ће, наравно, такође умрети три сцене касније када сазна да је јунак мртав, али не пре него што посече најмање 30 Немаца, усташа и четника из пиштоља који има 6 метака и својим слободарским духом који не може поклекнути док непријатељи користе патентирану тактику " збијмо се што ближе да све упадне у кадар". Неопходна је и драмтична музика која ће додати емотивној тежини губитка друга Боже за антифашистичку борбу.

Швапска смрт је благо другачија јер она не наглашава лошу глуму него атлетске способности. Наиме, када Немац умре у филму, он не умире као човек. Не, он чак и није човек. Он је нешто горе. Он је Немац у партизанским филмовима. Вероватно је чак и плав, а од таквога нема горег Швабе! Он ће, када га праведно таме партизанске пушке погоди у кукавичко окупаторско срце одрадити најмање звезду без руку, ако не и премет и салто унапред. Ово је класични показатељ да ли је клети непријатељ умро, јер ако није, значи да ће у тренутку радости наших народних хероја он извући свој верни, злочиначки лугер и упуцати хероја што ће проузроковати ударничко - пролетерску смрт.