Poređenje koje označava neodmerenu, besciljnu ili uzaludnu radnju. A ko je Nasta? Priča kaže da je reč o Karađorđevom savremeniku Anastasu, od milja zvanom Nasta. Cincarin sa Dorćola, iz bogate i ugledne trgovačke porodice koja je pomagala ustanike. Nasta je bio među retkim Beograđanima koji su bili kadri “stići i uteći i na strašnom mestu postojati” nakon propasti Prvog srpskog ustanka. U opštoj bežaniji koja je nastupila među beogradskim življem, kada je već bilo izvesno da će Turci ući u Beograd 1813.godine, ukućani su zaboravili da Nastu povedu sa sobom. Kada su Turci ušli u Beograd, na ulicama, u kućama, u dvorištima nije bilo žive duše. Nasta koji je zaista bio “sumasišavši”, ostavljen na milost i nemilost Turcima, išao je pustim ulicama, smejao se, pevao, igrao, dozivao nepostojeće ljude.... Kada su ga Turci ugledali takvog i shvatili da je Nasta lud, poštedeli su ga, smatrajući da ga je Alah time dovoljno kaznio.
