Ustaneš jednog dana i osećaš se melanholično.
Sedneš na terasu, obučena si u najodrpaniju odeću, koja sadrži tragove farbe, hrane i začina, pomalo je iscepana na nezgodnim mestima.
Vidiš komšiju sa kojim si pre nekoliko godina igrala monopol po pet sati, uz čips i glasan TV, dok vas oči nisu zabolele i dok jedan od vas nije potpuno uništio onog drugog.
Sada ga vidiš u automobilu, neoprezno pokušava da se parkira.Muku muči sa faksom i postaje sve stariji.
Vidiš komšinicu koja ti je pre nekoliko godina lakirala nokte na nogama u jarko žuto i lepila zvezdice, iscrtavala srca i tačkice, a ti si se kasnije hvalila drugaricama.
Sada nosi dete u ruci i srećna je, a ti više nisi dete.
Setiš se kada si sa drugaricom razorila dvorište komšinice zato što je rekla da tvoje kuče isuviše glasno laje, pa ga je deda odneo negde daleko. Polomljeno cveće i saksije, iščupana trava i oborene stolice preslikavale su se u tvojim očima i osetila si neku vrstu pravde.
Setiš se svih sranja, držanja za ruku, zagrljaja, smejanja i bude ti nekako žao.
