Ustaneš jednog dana i osećaš se melanholično.
Sedneš na terasu, obučena si u najodrpaniju odeću, koja sadrži tragove farbe, hrane i začina, pomalo je iscepana na nezgodnim mestima.
Vidiš komšiju sa kojim si pre nekoliko godina igrala monopol po pet sati, uz čips i glasan TV, dok vas oči nisu zabolele i dok jedan od vas nije potpuno uništio onog drugog.
Sada ga vidiš u automobilu, neoprezno pokušava da se parkira.Muku muči sa faksom i postaje sve stariji.
Vidiš komšinicu koja ti je pre nekoliko godina lakirala nokte na nogama u jarko žuto i lepila zvezdice, iscrtavala srca i tačkice, a ti si se kasnije hvalila drugaricama.
Sada nosi dete u ruci i srećna je, a ti više nisi dete.
Setiš se kada si sa drugaricom razorila dvorište komšinice zato što je rekla da tvoje kuče isuviše glasno laje, pa ga je deda odneo negde daleko. Polomljeno cveće i saksije, iščupana trava i oborene stolice preslikavale su se u tvojim očima i osetila si neku vrstu pravde.
Setiš se svih sranja, držanja za ruku, zagrljaja, smejanja i bude ti nekako žao.
Treba da se zadržiš na Vukajliji samo kratko.
Ne arči svoj talenat.
Ako već nisi, sedi i napiši knjigu.
Ajde...
hvala :)
Što se tiče Vukajlije, poprilično dugo sam tu, mada, i dalje se osećam kao najveći noob, ali definitivno sam se navukla, nema mi spasa :)
A, šta ću, smaram se, moram nekako da potrošim svu ovu energiju...
Napisala bih knjigu, da imam živaca za to, a potpuno mi jasno da ih nikada neću imati dovoljno :)...
ne zameri mi ;)
Možete li zamisliti strašnijeg mučenja od toga da vas probudi zvonjava mobilnog telefona?
Kada je tu i zebnja, onda siktavo pištanje postaje još užasnije, pravi pneumatski čekić, škripa kočnica, jauk bola, oštro šištanje što para tešku tišinu jutarnje praznine...
Rad je stvorio čoveka...rekao je neko nekad...
Život je kratak, prekratak da bi u njemu zaista uživali.
Koliko ste se puta samo zapitali nešto od ovoga:
Zar je već petak?
Kad pre kraj meseca?
Čoveče, kao da je juče bilo!?
Kako je moguće da je ovo dete ovoliko poraslo za tako kratko vreme?
Zar je već jutro?
Ala vreme leti...?
I tako godinu za godinom, zaboravljamo stvari koje su nam se dešavale, a nikako one koje želimo da zaboravimo...
Uz dužno poštovanje prema gospodinu Ajnštajnu koji je pre 100 godina provalio teoriju relativiteta, mogu samo da kažem da ta fizike nema veze sa mozgom...Barem ne sa mojim...
Danas mi je ponedeljak, sutra mi je petak, prekosutra subota...nedelju i ostale dane moj ratio ne registruje! Nikakvo sećanje na prethodni dan, nikakav plan za sutra. Za sada će biti sasvim dovoljno slušati malo klasične muzike ogledajući se u ugašenom televizoru. Osim toga, postoji toliko drugih načina da se savlada stvarnost, nego da se svako veče tone u komu...Što znači, opasnijih načina. Ali željeno stanje zaborava uvek je slično: vreme se zaustavlja, a budućnost ustupa mesto beskonačnoj sadašnjosti. Više nisu bitni pojmovi kao što su mesto ili trenutak...
Nedelja traje 3 dana!
Godina, 52 nedelje x 3 dana, odnosno 156 dana!
Do pre neku godinu sam bio ubeđen da godina traje 365 dana, ali me je stalni posao od 9 do 17h naterao da mislim drugačije! I što je najgore od svega, on me je u to i ubedio!
Računica mi se ne slaže za nekih "pola života", što i nije puno kada se na to doda činjenica da čovek trećinu života provede spavajući...
Treba živeti 800 na sat, odnosno isuviše brzo da bi se čuo hit leta.
Biti kao nezadrživ meteorit, koji nikome nije od koristi i koji se ne obazire na čitav kosmos oko sebe...
I zato...koliko god to otrcano zvučalo, živite svaki dan kao da je poslednji...
Neće biti reprize...
+
Види ово, лами.