Kafansko veče

Postoji li uopšte danas kafana? Ono sveto mesto gde sedi Zoran Radmilović i zajebava Aligrudica, ubeđujući ga da popije još koju. Ono mesto gde svaki stolnjak ima svoju priču. Mnogo rupa od opušaka. A svaka iza sebe krije neku zanimljivu priču. Da li postoji? Ne. Prava kafana, ona sa dušom izgubljena je negde u vremenu.

Danas postoje samo imitacije. Razlikuju se po tome da li se ti tamo osećaš kao u kafani ili ne. Znaš da ne očekuješ da tamo sretneš duhovite matorce, rekli bi neki akrepe, koji uz čašicu, papir, olovku i ponekom diplomom iz džepa zbijaju šale i vode razgovore koje ti samo možeš da slušaš. Bitno je stanje uma. Da se osećaš kao kafanski čovek, sjedinjen sa cašom i pesmom.

Pet dana radne nedelje deluju kao večnost. Dugo kao probijanje nespretnog konobara kroz masu razuzdanih ljudi. Ako imaš sreće, pa gazda prepozna u tebi vrednog čoveka, može se desiti i subotom da radiš. Plata, nije velika. Ne žališ se, dok je ima. Pažljivo čuvaš svaki dinar za to veče. U kafani.

Živopisni likovi, kao da su juče izašli iz nekog Kusturicinog filma su već tamo. Neki su čak i muzičari. Ima čak i dece. Previše. Ali ne mariš. Stara, drvena stolica koja ne može da nabroji ko je sve sedeo na njoj, i sa čijom glavom je imala bliski kontakt, te čeka. Naručuješ piće. Gledaš kako stari Ciga, držeći violinu kao svoje najmilije dete, tankuje u sebe hladan špricer, podmazuje dušu i glasne žice. U uštirkanoj košulju, crnom prslučetu i zasukanim brkovima stvara atmosferu nekog davnog vremena.

Vremena, kada je u kafani pevao Toma. Boemi. Ljudi koji srce davali čaši i pesmi. Koji nisu radili to što su radili za raznobojni papir. Piće je stiglo. Iz džepa vadiš drinu bez filtera, domaću muštiklu i Zipo, koji je stari doneo sa proputovanja po Evropi za vreme ćopavog Zagorca. Ispred tebe je stolnjak, koji ni svi oni pametnjakovići sa reklama za praškove, ne bi oprali zajedno. Na njemu, limena, neravna piksla leži kao kruna. Nije izgubila stari sjaj. Zub vremena njoj ništa ne može. Rekli bi, kao da ju je Švabo pravio.

Ređaju se pesme. Jedna za drugom. Najmlađa snimljena za vreme stare Juge. Klinčadija skače kao da se sutra završava majanski kalendar. Ciga iz srca vadi poslednje atome snage. Glas mu drhti. Ali odradiće to do kraja. Makar umro. Sediš, stiskaš čašu od 2dl i čekaš. Čekaš. Svoju pesmu. Da telo zadrhti, i da onu čašu pošalješ u mnogo sitnih komada. Ne zato što misliš da je to tako lepo. Već zbog meraka. Počinje. Čaša još uvek leti ka podu, a ruke su već u vazduhu, sa zabačenom glavom. Mogao bi i da crkneš u tom trenutku, nije te briga.

Iza dimne zavese, koju pravi tvoja Drina, nazireš kafanu. Kafansko veče kakvo ti želiš. Nešto čega odavno nema. I one matorce, i umorne glumce posle predstave, i nasmejane ljude i onog Cigu sa tek izraslim brčićima sa početka njegovog pogađanja u srce tom violinom koja ima nešto u sebi. Nešto magično.

Odlaziš kući niz puste i preduge ulice. Nema žive duše. U glavi ti odzvanja ona pesma. Briga nemaš. Do sutra. Ali, to je tek sutra.