Sablasan. Prestrašen, prvo od nečega i nekog, zatim od tog straha prema nečemu i nekome koji se taloži u njemu. On je monstrouzno tih, tako zbunjeno pa zabezeknuto zazire od sveta kojem hrli. Kafkijanski čovek odavno je bez imena i šešira, i njegova zla kob je da mora medju ljude. Zavisan od narkotika koji ga ubija, on ih posmatra, prilazi im, krije se, dok je njima svejedno. On je opljačkani čovečuljak u ulazu zgrade, on je inicijal nehotično usmrćenog u novinama, ili očevidac koji nije ništa uradio niti upamtio. Masa oblikovana u ljudski oblik koja preti da se svakog časa uruši u samu sebe. O sebi sve najgore, o drugima sa tri tačke. Turobni kvazimelanholik što želi mnogo, traži ništa, očekuje zlo. Kafkijanski obojenih ljudi ima mnogo, pune države. Ne poznaju se medjusobno, ili ne raspoznaju, strah ih je da se naslute. Bizarno postavljaju jedni drugima trivijalna pitanja, nemajući gde da odu, uvek čekajući reč 'odozgo', ne čudeći se njenom besmislu ni u sebi.
