Sablasan. Prestrašen, prvo od nečega i nekog, zatim od tog straha prema nečemu i nekome koji se taloži u njemu. On je monstrouzno tih, tako zbunjeno pa zabezeknuto zazire od sveta kojem hrli. Kafkijanski čovek odavno je bez imena i šešira, i njegova zla kob je da mora medju ljude. Zavisan od narkotika koji ga ubija, on ih posmatra, prilazi im, krije se, dok je njima svejedno. On je opljačkani čovečuljak u ulazu zgrade, on je inicijal nehotično usmrćenog u novinama, ili očevidac koji nije ništa uradio niti upamtio. Masa oblikovana u ljudski oblik koja preti da se svakog časa uruši u samu sebe. O sebi sve najgore, o drugima sa tri tačke. Turobni kvazimelanholik što želi mnogo, traži ništa, očekuje zlo. Kafkijanski obojenih ljudi ima mnogo, pune države. Ne poznaju se medjusobno, ili ne raspoznaju, strah ih je da se naslute. Bizarno postavljaju jedni drugima trivijalna pitanja, nemajući gde da odu, uvek čekajući reč 'odozgo', ne čudeći se njenom besmislu ni u sebi.
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.