Nije bilo loše. Standardno. Rad, red i disciplina. Jebeš ga, Japan je to.
Učitelj Oroki-San je opet insistirao na mojoj daljoj obuci. Nije lako biti samuraj. Kaže da treba da krenem na neko duhovno putovanje, a ja bih radije proveo svoje slobodno vrijeme sa gejšama, pijući sake što mi je Oroki-san dao kad sam maturirao na Akademiji. Elem, kako su svi ti planovi pali u vodu, spakovao sam katanu, rezervni kimono, nešto riže, ponio luk i par strijela i krenuo na južnu kapiju zidina Edoa.
Tamo sam se našao sa starim prijateljima. Midori-san, koja me je spasila iz mora onomad, kad sam kao putnik na engleskom brodu bio na svom prvom a za sada i posljednjem pomorskom putovanju. Nema tu mnogo šta da se kaže: standardna brodolomačka priča i sreća da je tu bila ona, inače... Dakle, pored nje, tu je bio i Joširo-san. Pomogao mi je da savladam japanski, jer je bio jedini druželjubivi Japanac. Mnogi od njih su me prezirali, ali on mi je pomogao oko svega. Da se smjestim, opismenim na japanskom, oko posla, hrane. Šta god je trebalo.
Krenusmo da lutamo planinama srednjeg Japana. Tražili smo neki hram, o kome je pričao Oroki-san. Lutali smo dugo, bar mjesec dana, dok ga nismo pronašli. Tamo su nas dočekali druželjubivi monasi. Nije bilo loše. Istina, zabole noge od jebene meditacije, ali mora se. Ne meditiraš minimum 2 sata, nema doručka, ručka ili večere. Midori-san i Joširo-san su se često žalili na bolove u leđima od fakirskih dušeka, ali meni je bilo ok. Mantalo mi se u glavi po čitav dan, vjerovatno od krvi koju sam izgubio spavajući.
Jedno veče, naišla je grupa bandita. Tražili su zlato u hramu. Našli su nas troje i preplašene monahe. Monasi su potrčali u svoje odaje ne bi li se zaštitili od njih, a nas troje smo izvukli katane i tako ih i dočekali. Još jedna borba. Hm, neće biti lako. Joširo je neiskusan, a Midori je tek završila Akademiju. Njihova prva borba. Biće teško.
Banditi nisu lako odustajali. Bilo ih je mnogo, ali smo se svojski borili. Jošira su proboli kopljem kroz stomak u drugom naletu. Gadna smrt. Midori je podlegla gadnim ranama. Ipak, nastavila je da se bori kao zmaj. Većinu smo ih skinuli strijelama. Da ih samo ponio više...
Desetak preostalih je krenulo na nas dvoje. Sjetio sam se svega što me je Učitelj Oroki naučio, primjenio to u praksi. Bilo je efektivno. Posljednji od njih pao je pod udarcem mača Midori-san, ali ju je uspio pogoditi otrovnim iglama. I ona se ubrzo pridružila Joširu. Što se monaha tiče, svi su bili pobijeni, a zlatne statue odnešene.
Prošao je tu i neki seljak, vidio me sa krvavom katanom i prijavio me lokalnim vlastima. Iako sam uporno dokazivao da nisam kriv, bacili su me u tamnicu i osudili na vješanje. Da, vješanje je sutra. Šteta. A taman sam htio da okusim gejše dok pijem sake...
Grad Edo, Japan, 1620. godine.
Definicija napisana za turnir Pačija Škola
...Srećno svima. Vidimo se nekad. Negdje. Odjeknulo je nekako tupo u mojoj glavi. Onako kako odjekuju riječi koje vas ne dotiču. Profesor Madžgalj se opraštao te godine od nas. Zaslužena penzija. Nisam želio da ga vidim nikad više. Kurvin sin. I ove godine me ostavio na polaganju. Eto. Moraću ga vidjeti još jednom. U avgustu. Šta ćeš. Nekih se njuški teško otarasiš.
Zapravo nisam htio da vidim nikoga od njih. Loš razred. Loši profesori. Loša škola u šugavom dijelu gradu. Izlazeći preko vrata, pozdravio sam ih sve i rekao da ću ih nositi u kurcu do kraja života. Srce mi i nije bilo odveć veliko da bih marvu nosio u njemu. Možda Zoku. Zoka je carica. Pomagala mi da pređem engleski. Pisala mi izgovor na srpskom i ja sam to trebao pročitati. Pogađate, nisam se proslavio. Jebi ga, nikad nisam umio da švercujem. Raspust je zvanično počeo. Bilo mi je svejedno. Moj se mozak odavno raspustio.
Volio bih napisati da je taj raspust bio prekretnica u mom životu. Uvijek mi je to padalo na pamet zadnjeg dana školske godine. Nije bio naravno. Uvijek se svodio na isto. Ista mjesta. Isti ljudi. Iste fraze koje su izgovarali. Prekorni pogledi komšiluka koji su me uvijek upoređivali sa sestrom. Tako savršenom. Muka mi je od nje.
Iz obližnjeg lokala je treštala muzika. Đus i Anabela. Stoka se ložila tih dana na taktove šabanske pjesme. Nisam imao ništa protiv. Ukus mi i nije bio jača strana. Prvi dan je raspusta, valjalo bi popiti pivo.
Sjeo sam u Četiri sobe. Tako se zvao lokal. Gazda filmofil, jebi ga. Nisam volio pivo. Alkohol sam slabo podnosio. Posle trećeg nisam znao za sebe. Donijeli su mi Amstel. Kao da sam se uopšte i razumjeo u piva. Zapalio sam cigaretu. Ni duvan mi nije bio drag. Želio sam djelovati opasnije, zato sam i pušio. No od toga nije bilo ništa. Ćosavo, dječije lice ni ožiljak ne bi učinio opasnim. Tripujem. Klinac. Samo kurčev klinac bez ideje i volje da uradi bilo šta.
Trošio sam već drugi sat svog raspusta, a i dalje nisam imao ideju šta bih korisno uradio za sebe. Nisam imao curu. Nisam volio da radim. Društvo će vjerovatno zapaliti van grada. Od sela mi je bilo muka, a na more nisam mogao ni pomišljati s obzirom da sam ostao na polaganju. Ko po običaju tripovao sam se da zapalim preko grane. Uz propratne misli ''treba napustiti ovu prokletu zemlju i ovaj gubavi grad, ove odvratne ljude i sirovi mentalite''. Koliko šablonski. Koliko klinački. Prezirao sam se u tom momentu. Iz dubine duše.
Iz razmišljanja me prenuo Željkov glas. Ajmo u Bečiće na šljaku. Ruskinje se jebu kao lude. Plus more, ima se provedemo kao nikad. Vrijeme ti je da skineš mrak hehe. Kiselo sam se nasmijao i odmahnuo glavom. Žalio sam kurvinog sina. Žalio i istovremeno mu zavidio. Nije imao roditelje. Živjeo je sa tetkom i mogao da radi šta poželi. Za razliku od mene koga su roditelji kontrolisali u svakom pogledu. Odjebi stari, imam planove. Nisam ih imao. Nikako.
Prvi dan raspusta se bližio kraju. Telefon je zvonio mutavom nokijinom melodijom. Šesti put me već zvala majka. Ovog puta sam se javio. Ljutito mi je saopštila da zna da sam ostao na polaganju i da se vučem kući. Ustao sam. Platio sitan ceh i zakoračio na asfalt. Začuo sam sirenu i škripu guma. Prvi dan raspusta je bio i poslednji. Snažan udarac me vratio na trotoar. Manijače. Ubi dijete. Ništa više nisam čuo. Zaspao sam. Tiho je iz mene curao život. Mrak.
Sve što bih dalje rekao o raspustu ne bi vas zanimalo. Proveo sam ga u bolnici boreći se sa bolovima i crnim mislima. Čak je i jebeni Madžgalj dolazio da me obiđe. A taj jedan dan... Hm, pa i nije bio tako loš.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Da sam prije 5 godina imao ovakav ljetnji raspust vjerovatno bih rekao da je bio savršen. Sada, najveća ocjena koju mu mogu dati jeste tri... na skali od jedan do pedeset to jest.
Zašto? Pa zato što u svega par pasusa mogu prepričati sve što mi se desilo u proteklih šezdesetak dana koliko je isti i trajao. Kad kažem "sve," mislim bukvalno sve.
Elem, dan pred raspust zacrtao sam sebi da ću očistiti godinu u avgustu. Odavno nijesam toliko promašio ali o tom-potom.
Naime, u avgustovskom roku ostavio sam tri ispita za polaganje a u Podgorici je to, jelte potonji ispitni rok. Nije da imam prostora da se žalim obzirom da nas ima samo tridesetak u mojoj, sada već bivšoj, generaciji ali opet bolje da krivim državu nego sebe za sopstveni neuspjeh. To svako radi, pa što ne bih i ja?
Eh, već prvog dana u okršaju između mene i pedesetak kila hartije izvukao sam deblji kraj. Iz nekog samo njoj poznatog razloga knjiga nije htjela da dođe do mene. Nije da to obično radi ali treba imati poštovanja kad vidi da sam umoran čo'ek.
Rezultat nakon 12 sati spavanja i još toliko sati gledanja u sunce - Pazl 0:1 masoni i ostala govna.
Ni drugi dan situacija nije bila ništa bolja. Opet greške u komunikaciji sa saigračima. Državna bezbjednost, evropska unija, NATO pakt, ruski tajkuni i ostala fizička i pravna lica koja mi žele zlo a predvode ih masoni i počinjem da sumnjam i jevreji (neđe smo ih ja i jedan drug negativno pomenuli a oni sve čuju) podižu svoju prednost na dva pogotka.
Premotaćemo film do otprilike desetog dana. Tad sam krenuo opet da treniram sa drugom na trim stazi tako da se raspodjela vremena značajno promjenila. Počeo sam da trošim 13 sati na spavanje, 9 na gledanje u sunce i 2 na trening... osim neđeljom. Tad bih se vraćao na "staro računanje vremena."
Tu neđe oko petnaestog dana jedan drug mi reče da će da ide na more. Taj drug mi je ujedno kolega sa fakulteta. Mlatili smo malo preko Morače, pričali o mogućoj vojnoj intervenciji u Siriji, kratkom filmu, čak i o projekciji srčanih tonova... doduše tu je više on pričao nego ja al' ajde.
Vraćamo se u dane opasnog treninga koji bez prekida traju neke dvije i po neđelje. Drugu sa treninga je bio rođendan.
Slavio sa još jednim likom kojeg niti znam niti poznajem. Dobar momak. Mislim i jedan i drugi su dobri momci.
Bile i neke đevojke i još jedan lik tamo. Rekao bih za tog tipa da je metalika. Ne volim metalike al' opet smo se fino ispričali o filosofiji, ženskim pravima i seksu.
Otišao kući neđe oko 2 ujutro i ispurnjao 17 cigara za manje od 2 sata. Ne znam zašto.
Nazad na dane treninga koji traju do deset dana prije ispita kada se pali crveno svjetlo!
Počinjem ubjeđivati sebe da i nije tako loše izgubiti godinu, fazon duže živim na računu starih iako u zadnje vrijeme češće ja njima dajem pare nego oni meni. Dobro je to.
Dolazi ispitna neđelja. Svoju filosofiju počinjem širiti po hodnicima mog fakulteta đe tješim ljude koji su nešto i naučili za vrijeme raspusta. Zapravo me boli kurac. Boli i njih kurac za mene. Doduše mene nešto manje boli kurac jer ja sam donekle altruista a ostali ljudi su mahom sebična govna.
Poslije mi bi pomalo žao par ljudi. Dobra su đeca al' makar ću imati s kim da iskočim na kafu poslije vježbi ako me zovnu. Ja inače slabo idem na kafe al' kad me neko zovne ne odbijam.
Elem po završetku ispitne neđelje rezultat je oko 60:0 u korist masona i ostalih tajnih društava koja preko chem-trailsa djeluju na moj nervni sistem i tako izazivaju lijenost.
Poslije toga sam još jednom iskočio sa onim kolegom da malo prozujimo preko Morače. To mi je bio drugi dan nakon rođendana. Za rođendan sam izio neki roštilj. Bili neki punjeni ćevapi i ražnjići sa slaninom. To dvoje obožavam (mada sam cijelo ljeto jeo odlično obzirom da je stara bila na odmoru).
Ove godine ću pobjediti masone.
Obećavam!
Da kozo buljava, znaš kada sam znao da ćeš i ove godine da nas pitaš ovo glupo pitanje. Ko o čemu ti o raspustu, nabijem i njega i tebe . Da mi je samo znati kakav to fetiš imaš kada te svake godine zanima šta gomila pubertetlija radita dva mjeseca godišnje kada im ne dišete iza vrata. Nego pošto se uskoro rastajemo da ja tebi iskreno opišem kako sam proveo raspust, možda nakon ovog teksta ukinete tu temu na pismenom.
Zajebi priču Miloša iz prve klupe kako je išao u Egipat da pliva sa delfinima ili Miličin obilazak svetinja na Kosovu, moj raspust jer bio neprevaziđen. Pa da polako krenem iz početka.
Prvi mjesec dana i nije bilo loše, starci ubjeđeni da sam prošao četvorkom ali mi se svijedočanstvo zagubilo negdje pa ću im pokazati dokaz svog uspjeha tamo negdje sredinom avgusta kada se rasčisti ta frka sa papirologijom. Čak sam i nešto para dobio pa može da se ode na sok i sladoled jer kao što znate moji vršnjaci ne piju, ako je sudeći po godišnjim izvještajima sa raspusta koje pišemo ovde već dugi niz godina. E pa ne piju moj kurac draga profesorice, Milica sredinom jula zaglavila na rehabilitaciji u Crnoj Rijeci, a Miloš od silnog esida još živi ubjeđen da je u Egiptu sa delfinima. Nego da se mi vratimo na moj raspust. Bleja na gradskom kupalištu uz sokić i sladoled, kakvo divno ljeto mislite vi sada. Zamalo draga profesorice, ona pičkica Srđan izlajao starcima da sam pao iz Srpskog i matematike. Kaže da ga trip od sokića naveo da me odruka. Pizda jebena, sada će vjerovatno da napiše kako je to bilo za moje dobro. I tako počinje pakao od raspusta nema više para za sokove, kućni pritvor uz pravopis i zbirku zadataka iz matematike to je bilo moje fensi ljetovanje a vjerujem i većine ovih idiota u razredu.
Pregurao sam nekako do avgusta, jer uz dovoljnu dozu bensedina sve je moguće. Tu već počinje drama. Na četrdeset stepeni dolazim na popravni da pišem kako se osjećam dok vi ispijate koktelčiće parama koje ste pokupili od levata koji nisu zaglavili na popravnom. Matematiku sam riješio sa par litara šljivovice ali ti kurvo nisi imala dostojanstva da se pojaviš na popravnom, što ti nije predstavljalo problem da za šugavu dvojku tražiš 100 evra. Nisam ti dao kintu a sjedim u novom razredu i pišem ti kako mi je kul bilo na raspustu. Ha ha ha, imam i ja veze u ovoj školi kučko.
Nego da ti ne dužim više usrala si mi jebeno ljeto i mnogo ti hvala. Vidimo iduće godine se u avgustu kučko!!!
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola"
