Није било лоше. Стандардно. Рад, ред и дисциплина. Јебеш га, Јапан је то.

Учитељ Ороки-Сан је опет инсистирао на мојој даљој обуци. Није лако бити самурај. Каже да треба да кренем на неко духовно путовање, а ја бих радије провео своје слободно вријеме са гејшама, пијући саке што ми је Ороки-сан дао кад сам матурирао на Академији. Елем, како су сви ти планови пали у воду, спаковао сам катану, резервни кимоно, нешто риже, понио лук и пар стријела и кренуо на јужну капију зидина Едоа.

Тамо сам се нашао са старим пријатељима. Мидори-сан, која ме је спасила из мора ономад, кад сам као путник на енглеском броду био на свом првом а за сада и посљедњем поморском путовању. Нема ту много шта да се каже: стандардна бродоломачка прича и срећа да је ту била она, иначе... Дакле, поред ње, ту је био и Јоширо-сан. Помогао ми је да савладам јапански, јер је био једини дружељубиви Јапанац. Многи од њих су ме презирали, али он ми је помогао око свега. Да се смјестим, описменим на јапанском, око посла, хране. Шта год је требало.

Кренусмо да лутамо планинама средњег Јапана. Тражили смо неки храм, о коме је причао Ороки-сан. Лутали смо дуго, бар мјесец дана, док га нисмо пронашли. Тамо су нас дочекали дружељубиви монаси. Није било лоше. Истина, заболе ноге од јебене медитације, али мора се. Не медитираш минимум 2 сата, нема доручка, ручка или вечере. Мидори-сан и Јоширо-сан су се често жалили на болове у леђима од факирских душека, али мени је било ок. Мантало ми се у глави по читав дан, вјероватно од крви коју сам изгубио спавајући.

Једно вече, наишла је група бандита. Тражили су злато у храму. Нашли су нас троје и преплашене монахе. Монаси су потрчали у своје одаје не би ли се заштитили од њих, а нас троје смо извукли катане и тако их и дочекали. Још једна борба. Хм, неће бити лако. Јоширо је неискусан, а Мидори је тек завршила Академију. Њихова прва борба. Биће тешко.

Бандити нису лако одустајали. Било их је много, али смо се својски борили. Јошира су проболи копљем кроз стомак у другом налету. Гадна смрт. Мидори је подлегла гадним ранама. Ипак, наставила је да се бори као змај. Већину смо их скинули стријелама. Да их само понио више...

Десетак преосталих је кренуло на нас двоје. Сјетио сам се свега што ме је Учитељ Ороки научио, примјенио то у пракси. Било је ефективно. Посљедњи од њих пао је под ударцем мача Мидори-сан, али ју је успио погодити отровним иглама. И она се убрзо придружила Јоширу. Што се монаха тиче, сви су били побијени, а златне статуе однешене.

Прошао је ту и неки сељак, видио ме са крвавом катаном и пријавио ме локалним властима. Иако сам упорно доказивао да нисам крив, бацили су ме у тамницу и осудили на вјешање. Да, вјешање је сутра. Штета. А таман сам хтио да окусим гејше док пијем саке...

Град Едо, Јапан, 1620. године.

...Срећно свима. Видимо се некад. Негдје. Одјекнуло је некако тупо у мојој глави. Онако како одјекују ријечи које вас не дотичу. Професор Маџгаљ се опраштао те године од нас. Заслужена пензија. Нисам желио да га видим никад више. Курвин син. И ове године ме оставио на полагању. Ето. Мораћу га видјети још једном. У августу. Шта ћеш. Неких се њушки тешко отарасиш.

Заправо нисам хтио да видим никога од њих. Лош разред. Лоши професори. Лоша школа у шугавом дијелу граду. Излазећи преко врата, поздравио сам их све и рекао да ћу их носити у курцу до краја живота. Срце ми и није било одвећ велико да бих марву носио у њему. Можда Зоку. Зока је царица. Помагала ми да пређем енглески. Писала ми изговор на српском и ја сам то требао прочитати. Погађате, нисам се прославио. Јеби га, никад нисам умио да шверцујем. Распуст је званично почео. Било ми је свеједно. Мој се мозак одавно распустио.

Волио бих написати да је тај распуст био прекретница у мом животу. Увијек ми је то падало на памет задњег дана школске године. Није био наравно. Увијек се сводио на исто. Иста мјеста. Исти људи. Исте фразе које су изговарали. Прекорни погледи комшилука који су ме увијек упоређивали са сестром. Тако савршеном. Мука ми је од ње.
Из оближњег локала је трештала музика. Ђус и Анабела. Стока се ложила тих дана на тактове шабанске пјесме. Нисам имао ништа против. Укус ми и није био јача страна. Први дан је распуста, ваљало би попити пиво.

Сјео сам у Четири собе. Тако се звао локал. Газда филмофил, јеби га. Нисам волио пиво. Алкохол сам слабо подносио. После трећег нисам знао за себе. Донијели су ми Амстел. Као да сам се уопште и разумјео у пива. Запалио сам цигарету. Ни дуван ми није био драг. Желио сам дјеловати опасније, зато сам и пушио. Но од тога није било ништа. Ћосаво, дјечије лице ни ожиљак не би учинио опасним. Трипујем. Клинац. Само курчев клинац без идеје и воље да уради било шта.

Трошио сам већ други сат свог распуста, а и даље нисам имао идеју шта бих корисно урадио за себе. Нисам имао цуру. Нисам волио да радим. Друштво ће вјероватно запалити ван града. Од села ми је било мука, а на море нисам могао ни помишљати с обзиром да сам остао на полагању. Ко по обичају триповао сам се да запалим преко гране. Уз пропратне мисли ''треба напустити ову проклету земљу и овај губави град, ове одвратне људе и сирови менталите''. Колико шаблонски. Колико клиначки. Презирао сам се у том моменту. Из дубине душе.

Из размишљања ме пренуо Жељков глас. Ајмо у Бечиће на шљаку. Рускиње се јебу као луде. Плус море, има се проведемо као никад. Вријеме ти је да скинеш мрак хехе. Кисело сам се насмијао и одмахнуо главом. Жалио сам курвиног сина. Жалио и истовремено му завидио. Није имао родитеље. Живјео је са тетком и могао да ради шта пожели. За разлику од мене кога су родитељи контролисали у сваком погледу. Одјеби стари, имам планове. Нисам их имао. Никако.

Први дан распуста се ближио крају. Телефон је звонио мутавом нокијином мелодијом. Шести пут ме већ звала мајка. Овог пута сам се јавио. Љутито ми је саопштила да зна да сам остао на полагању и да се вучем кући. Устао сам. Платио ситан цех и закорачио на асфалт. Зачуо сам сирену и шкрипу гума. Први дан распуста је био и последњи. Снажан ударац ме вратио на тротоар. Манијаче. Уби дијете. Ништа више нисам чуо. Заспао сам. Тихо је из мене цурао живот. Мрак.

Све што бих даље рекао о распусту не би вас занимало. Провео сам га у болници борећи се са боловима и црним мислима. Чак је и јебени Маџгаљ долазио да ме обиђе. А тај један дан... Хм, па и није био тако лош.

Da sam prije 5 godina imao ovakav ljetnji raspust vjerovatno bih rekao da je bio savršen. Sada, najveća ocjena koju mu mogu dati jeste tri... na skali od jedan do pedeset to jest.
Zašto? Pa zato što u svega par pasusa mogu prepričati sve što mi se desilo u proteklih šezdesetak dana koliko je isti i trajao. Kad kažem "sve," mislim bukvalno sve.

Elem, dan pred raspust zacrtao sam sebi da ću očistiti godinu u avgustu. Odavno nijesam toliko promašio ali o tom-potom.
Naime, u avgustovskom roku ostavio sam tri ispita za polaganje a u Podgorici je to, jelte potonji ispitni rok. Nije da imam prostora da se žalim obzirom da nas ima samo tridesetak u mojoj, sada već bivšoj, generaciji ali opet bolje da krivim državu nego sebe za sopstveni neuspjeh. To svako radi, pa što ne bih i ja?

Eh, već prvog dana u okršaju između mene i pedesetak kila hartije izvukao sam deblji kraj. Iz nekog samo njoj poznatog razloga knjiga nije htjela da dođe do mene. Nije da to obično radi ali treba imati poštovanja kad vidi da sam umoran čo'ek.
Rezultat nakon 12 sati spavanja i još toliko sati gledanja u sunce - Pazl 0:1 masoni i ostala govna.

Ni drugi dan situacija nije bila ništa bolja. Opet greške u komunikaciji sa saigračima. Državna bezbjednost, evropska unija, NATO pakt, ruski tajkuni i ostala fizička i pravna lica koja mi žele zlo a predvode ih masoni i počinjem da sumnjam i jevreji (neđe smo ih ja i jedan drug negativno pomenuli a oni sve čuju) podižu svoju prednost na dva pogotka.

Premotaćemo film do otprilike desetog dana. Tad sam krenuo opet da treniram sa drugom na trim stazi tako da se raspodjela vremena značajno promjenila. Počeo sam da trošim 13 sati na spavanje, 9 na gledanje u sunce i 2 na trening... osim neđeljom. Tad bih se vraćao na "staro računanje vremena."

Tu neđe oko petnaestog dana jedan drug mi reče da će da ide na more. Taj drug mi je ujedno kolega sa fakulteta. Mlatili smo malo preko Morače, pričali o mogućoj vojnoj intervenciji u Siriji, kratkom filmu, čak i o projekciji srčanih tonova... doduše tu je više on pričao nego ja al' ajde.

Vraćamo se u dane opasnog treninga koji bez prekida traju neke dvije i po neđelje. Drugu sa treninga je bio rođendan.
Slavio sa još jednim likom kojeg niti znam niti poznajem. Dobar momak. Mislim i jedan i drugi su dobri momci.
Bile i neke đevojke i još jedan lik tamo. Rekao bih za tog tipa da je metalika. Ne volim metalike al' opet smo se fino ispričali o filosofiji, ženskim pravima i seksu.
Otišao kući neđe oko 2 ujutro i ispurnjao 17 cigara za manje od 2 sata. Ne znam zašto.

Nazad na dane treninga koji traju do deset dana prije ispita kada se pali crveno svjetlo!
Počinjem ubjeđivati sebe da i nije tako loše izgubiti godinu, fazon duže živim na računu starih iako u zadnje vrijeme češće ja njima dajem pare nego oni meni. Dobro je to.

Dolazi ispitna neđelja. Svoju filosofiju počinjem širiti po hodnicima mog fakulteta đe tješim ljude koji su nešto i naučili za vrijeme raspusta. Zapravo me boli kurac. Boli i njih kurac za mene. Doduše mene nešto manje boli kurac jer ja sam donekle altruista a ostali ljudi su mahom sebična govna.
Poslije mi bi pomalo žao par ljudi. Dobra su đeca al' makar ću imati s kim da iskočim na kafu poslije vježbi ako me zovnu. Ja inače slabo idem na kafe al' kad me neko zovne ne odbijam.

Elem po završetku ispitne neđelje rezultat je oko 60:0 u korist masona i ostalih tajnih društava koja preko chem-trailsa djeluju na moj nervni sistem i tako izazivaju lijenost.

Poslije toga sam još jednom iskočio sa onim kolegom da malo prozujimo preko Morače. To mi je bio drugi dan nakon rođendana. Za rođendan sam izio neki roštilj. Bili neki punjeni ćevapi i ražnjići sa slaninom. To dvoje obožavam (mada sam cijelo ljeto jeo odlično obzirom da je stara bila na odmoru).

Ove godine ću pobjediti masone.
Obećavam!

Da kozo buljava, znaš kada sam znao da ćeš i ove godine da nas pitaš ovo glupo pitanje. Ko o čemu ti o raspustu, nabijem i njega i tebe . Da mi je samo znati kakav to fetiš imaš kada te svake godine zanima šta gomila pubertetlija radita dva mjeseca godišnje kada im ne dišete iza vrata. Nego pošto se uskoro rastajemo da ja tebi iskreno opišem kako sam proveo raspust, možda nakon ovog teksta ukinete tu temu na pismenom.

Zajebi priču Miloša iz prve klupe kako je išao u Egipat da pliva sa delfinima ili Miličin obilazak svetinja na Kosovu, moj raspust jer bio neprevaziđen. Pa da polako krenem iz početka.
Prvi mjesec dana i nije bilo loše, starci ubjeđeni da sam prošao četvorkom ali mi se svijedočanstvo zagubilo negdje pa ću im pokazati dokaz svog uspjeha tamo negdje sredinom avgusta kada se rasčisti ta frka sa papirologijom. Čak sam i nešto para dobio pa može da se ode na sok i sladoled jer kao što znate moji vršnjaci ne piju, ako je sudeći po godišnjim izvještajima sa raspusta koje pišemo ovde već dugi niz godina. E pa ne piju moj kurac draga profesorice, Milica sredinom jula zaglavila na rehabilitaciji u Crnoj Rijeci, a Miloš od silnog esida još živi ubjeđen da je u Egiptu sa delfinima. Nego da se mi vratimo na moj raspust. Bleja na gradskom kupalištu uz sokić i sladoled, kakvo divno ljeto mislite vi sada. Zamalo draga profesorice, ona pičkica Srđan izlajao starcima da sam pao iz Srpskog i matematike. Kaže da ga trip od sokića naveo da me odruka. Pizda jebena, sada će vjerovatno da napiše kako je to bilo za moje dobro. I tako počinje pakao od raspusta nema više para za sokove, kućni pritvor uz pravopis i zbirku zadataka iz matematike to je bilo moje fensi ljetovanje a vjerujem i većine ovih idiota u razredu.
Pregurao sam nekako do avgusta, jer uz dovoljnu dozu bensedina sve je moguće. Tu već počinje drama. Na četrdeset stepeni dolazim na popravni da pišem kako se osjećam dok vi ispijate koktelčiće parama koje ste pokupili od levata koji nisu zaglavili na popravnom. Matematiku sam riješio sa par litara šljivovice ali ti kurvo nisi imala dostojanstva da se pojaviš na popravnom, što ti nije predstavljalo problem da za šugavu dvojku tražiš 100 evra. Nisam ti dao kintu a sjedim u novom razredu i pišem ti kako mi je kul bilo na raspustu. Ha ha ha, imam i ja veze u ovoj školi kučko.
Nego da ti ne dužim više usrala si mi jebeno ljeto i mnogo ti hvala. Vidimo iduće godine se u avgustu kučko!!!