Kako sam proveo ljetnji raspust

...Срећно свима. Видимо се некад. Негдје. Одјекнуло је некако тупо у мојој глави. Онако како одјекују ријечи које вас не дотичу. Професор Маџгаљ се опраштао те године од нас. Заслужена пензија. Нисам желио да га видим никад више. Курвин син. И ове године ме оставио на полагању. Ето. Мораћу га видјети још једном. У августу. Шта ћеш. Неких се њушки тешко отарасиш.

Заправо нисам хтио да видим никога од њих. Лош разред. Лоши професори. Лоша школа у шугавом дијелу граду. Излазећи преко врата, поздравио сам их све и рекао да ћу их носити у курцу до краја живота. Срце ми и није било одвећ велико да бих марву носио у њему. Можда Зоку. Зока је царица. Помагала ми да пређем енглески. Писала ми изговор на српском и ја сам то требао прочитати. Погађате, нисам се прославио. Јеби га, никад нисам умио да шверцујем. Распуст је званично почео. Било ми је свеједно. Мој се мозак одавно распустио.

Волио бих написати да је тај распуст био прекретница у мом животу. Увијек ми је то падало на памет задњег дана школске године. Није био наравно. Увијек се сводио на исто. Иста мјеста. Исти људи. Исте фразе које су изговарали. Прекорни погледи комшилука који су ме увијек упоређивали са сестром. Тако савршеном. Мука ми је од ње.
Из оближњег локала је трештала музика. Ђус и Анабела. Стока се ложила тих дана на тактове шабанске пјесме. Нисам имао ништа против. Укус ми и није био јача страна. Први дан је распуста, ваљало би попити пиво.

Сјео сам у Четири собе. Тако се звао локал. Газда филмофил, јеби га. Нисам волио пиво. Алкохол сам слабо подносио. После трећег нисам знао за себе. Донијели су ми Амстел. Као да сам се уопште и разумјео у пива. Запалио сам цигарету. Ни дуван ми није био драг. Желио сам дјеловати опасније, зато сам и пушио. Но од тога није било ништа. Ћосаво, дјечије лице ни ожиљак не би учинио опасним. Трипујем. Клинац. Само курчев клинац без идеје и воље да уради било шта.

Трошио сам већ други сат свог распуста, а и даље нисам имао идеју шта бих корисно урадио за себе. Нисам имао цуру. Нисам волио да радим. Друштво ће вјероватно запалити ван града. Од села ми је било мука, а на море нисам могао ни помишљати с обзиром да сам остао на полагању. Ко по обичају триповао сам се да запалим преко гране. Уз пропратне мисли ''треба напустити ову проклету земљу и овај губави град, ове одвратне људе и сирови менталите''. Колико шаблонски. Колико клиначки. Презирао сам се у том моменту. Из дубине душе.

Из размишљања ме пренуо Жељков глас. Ајмо у Бечиће на шљаку. Рускиње се јебу као луде. Плус море, има се проведемо као никад. Вријеме ти је да скинеш мрак хехе. Кисело сам се насмијао и одмахнуо главом. Жалио сам курвиног сина. Жалио и истовремено му завидио. Није имао родитеље. Живјео је са тетком и могао да ради шта пожели. За разлику од мене кога су родитељи контролисали у сваком погледу. Одјеби стари, имам планове. Нисам их имао. Никако.

Први дан распуста се ближио крају. Телефон је звонио мутавом нокијином мелодијом. Шести пут ме већ звала мајка. Овог пута сам се јавио. Љутито ми је саопштила да зна да сам остао на полагању и да се вучем кући. Устао сам. Платио ситан цех и закорачио на асфалт. Зачуо сам сирену и шкрипу гума. Први дан распуста је био и последњи. Снажан ударац ме вратио на тротоар. Манијаче. Уби дијете. Ништа више нисам чуо. Заспао сам. Тихо је из мене цурао живот. Мрак.

Све што бих даље рекао о распусту не би вас занимало. Провео сам га у болници борећи се са боловима и црним мислима. Чак је и јебени Маџгаљ долазио да ме обиђе. А тај један дан... Хм, па и није био тако лош.