Kako sam proveo ljetnji raspust

...Srećno svima. Vidimo se nekad. Negdje. Odjeknulo je nekako tupo u mojoj glavi. Onako kako odjekuju riječi koje vas ne dotiču. Profesor Madžgalj se opraštao te godine od nas. Zaslužena penzija. Nisam želio da ga vidim nikad više. Kurvin sin. I ove godine me ostavio na polaganju. Eto. Moraću ga vidjeti još jednom. U avgustu. Šta ćeš. Nekih se njuški teško otarasiš.

Zapravo nisam htio da vidim nikoga od njih. Loš razred. Loši profesori. Loša škola u šugavom dijelu gradu. Izlazeći preko vrata, pozdravio sam ih sve i rekao da ću ih nositi u kurcu do kraja života. Srce mi i nije bilo odveć veliko da bih marvu nosio u njemu. Možda Zoku. Zoka je carica. Pomagala mi da pređem engleski. Pisala mi izgovor na srpskom i ja sam to trebao pročitati. Pogađate, nisam se proslavio. Jebi ga, nikad nisam umio da švercujem. Raspust je zvanično počeo. Bilo mi je svejedno. Moj se mozak odavno raspustio.

Volio bih napisati da je taj raspust bio prekretnica u mom životu. Uvijek mi je to padalo na pamet zadnjeg dana školske godine. Nije bio naravno. Uvijek se svodio na isto. Ista mjesta. Isti ljudi. Iste fraze koje su izgovarali. Prekorni pogledi komšiluka koji su me uvijek upoređivali sa sestrom. Tako savršenom. Muka mi je od nje.
Iz obližnjeg lokala je treštala muzika. Đus i Anabela. Stoka se ložila tih dana na taktove šabanske pjesme. Nisam imao ništa protiv. Ukus mi i nije bio jača strana. Prvi dan je raspusta, valjalo bi popiti pivo.

Sjeo sam u Četiri sobe. Tako se zvao lokal. Gazda filmofil, jebi ga. Nisam volio pivo. Alkohol sam slabo podnosio. Posle trećeg nisam znao za sebe. Donijeli su mi Amstel. Kao da sam se uopšte i razumjeo u piva. Zapalio sam cigaretu. Ni duvan mi nije bio drag. Želio sam djelovati opasnije, zato sam i pušio. No od toga nije bilo ništa. Ćosavo, dječije lice ni ožiljak ne bi učinio opasnim. Tripujem. Klinac. Samo kurčev klinac bez ideje i volje da uradi bilo šta.

Trošio sam već drugi sat svog raspusta, a i dalje nisam imao ideju šta bih korisno uradio za sebe. Nisam imao curu. Nisam volio da radim. Društvo će vjerovatno zapaliti van grada. Od sela mi je bilo muka, a na more nisam mogao ni pomišljati s obzirom da sam ostao na polaganju. Ko po običaju tripovao sam se da zapalim preko grane. Uz propratne misli ''treba napustiti ovu prokletu zemlju i ovaj gubavi grad, ove odvratne ljude i sirovi mentalite''. Koliko šablonski. Koliko klinački. Prezirao sam se u tom momentu. Iz dubine duše.

Iz razmišljanja me prenuo Željkov glas. Ajmo u Bečiće na šljaku. Ruskinje se jebu kao lude. Plus more, ima se provedemo kao nikad. Vrijeme ti je da skineš mrak hehe. Kiselo sam se nasmijao i odmahnuo glavom. Žalio sam kurvinog sina. Žalio i istovremeno mu zavidio. Nije imao roditelje. Živjeo je sa tetkom i mogao da radi šta poželi. Za razliku od mene koga su roditelji kontrolisali u svakom pogledu. Odjebi stari, imam planove. Nisam ih imao. Nikako.

Prvi dan raspusta se bližio kraju. Telefon je zvonio mutavom nokijinom melodijom. Šesti put me već zvala majka. Ovog puta sam se javio. Ljutito mi je saopštila da zna da sam ostao na polaganju i da se vučem kući. Ustao sam. Platio sitan ceh i zakoračio na asfalt. Začuo sam sirenu i škripu guma. Prvi dan raspusta je bio i poslednji. Snažan udarac me vratio na trotoar. Manijače. Ubi dijete. Ništa više nisam čuo. Zaspao sam. Tiho je iz mene curao život. Mrak.

Sve što bih dalje rekao o raspustu ne bi vas zanimalo. Proveo sam ga u bolnici boreći se sa bolovima i crnim mislima. Čak je i jebeni Madžgalj dolazio da me obiđe. A taj jedan dan... Hm, pa i nije bio tako loš.