Kecajuća kvaka

Чекаш. Куцао си, назвао "добар дан" и пробао да уђеш у ту бирократску јазбину звану канцеларија општинског чиновника или професоров кабинет, свеједно, али ти је поручено да сачекаш. Док претходна странка, колега или можда синовац из Лештана коначно не изађе и не дође твој ред.

Стога тавориш и даље у ходнику. Стојиш до самих врата, чујеш делове разговора и звучи као да се ближи крају. Наравно, жури ти се, почињеш да цупкаш и грицкаш унутрашњост образа. Већ касниш скоро пола сата на пиће са симпатичном колегиницом са године. Или ти се једноставно ужасно припишало, да не кажем примокрило. Свеједно.

Него, ово чекање. Поново гледаш на сат и присећаш се колико је показивао малопре. Опет речи које допиру изнутра. "Важи се". "Видећемо". "Ништа онда, зваћу те". Бацаш поглед на кваку, која се полако помера... Спушта... Потпуно је притиснута. Спремаш се да пропустиш излазећу фигуру, процењујеш колико је потребно да се измакнеш и затим хитро продреш у забран. Нетремице гледаш у кваку, врата само што се нису одшкринула. И онда - ништа. Дршка улаза, дакле јебена квака, враћа се у стари положај препуштена дејству опруге, а дискусија унутра се поново захуктава. Наслањаш се на зид, бацаш поглед очајања у плафон.

А затим, петља креће из почетка, квака се опет спушта.... Па враћа. Такорећи кеца узаврели ум. Ново мучење, хрпа уништених минута и изгрижене слузокоже.