Čekaš. Kucao si, nazvao "dobar dan" i probao da uđeš u tu birokratsku jazbinu zvanu kancelarija opštinskog činovnika ili profesorov kabinet, svejedno, ali ti je poručeno da sačekaš. Dok prethodna stranka, kolega ili možda sinovac iz Leštana konačno ne izađe i ne dođe tvoj red.
Stoga tavoriš i dalje u hodniku. Stojiš do samih vrata, čuješ delove razgovora i zvuči kao da se bliži kraju. Naravno, žuri ti se, počinješ da cupkaš i grickaš unutrašnjost obraza. Već kasniš skoro pola sata na piće sa simpatičnom koleginicom sa godine. Ili ti se jednostavno užasno pripišalo, da ne kažem primokrilo. Svejedno.
Nego, ovo čekanje. Ponovo gledaš na sat i prisećaš se koliko je pokazivao malopre. Opet reči koje dopiru iznutra. "Važi se". "Videćemo". "Ništa onda, zvaću te". Bacaš pogled na kvaku, koja se polako pomera... Spušta... Potpuno je pritisnuta. Spremaš se da propustiš izlazeću figuru, procenjuješ koliko je potrebno da se izmakneš i zatim hitro prodreš u zabran. Netremice gledaš u kvaku, vrata samo što se nisu odškrinula. I onda - ništa. Drška ulaza, dakle jebena kvaka, vraća se u stari položaj prepuštena dejstvu opruge, a diskusija unutra se ponovo zahuktava. Naslanjaš se na zid, bacaš pogled očajanja u plafon.
A zatim, petlja kreće iz početka, kvaka se opet spušta.... Pa vraća. Takoreći keca uzavreli um. Novo mučenje, hrpa uništenih minuta i izgrižene sluzokože.
- Pa dobro, jebemu srce, dogovoriste li se više 'de ćete na kurve ili da dođem sutra?!
