U svakoj ulici postoji jedan takav...
Nikada nije bio ko drugi, a to mu je bila jedina želja. Da ga prihvate kao dio njih, da se raduje i sanja sa njima. Da može da sam izgradi svoj put, bez sažaljenja. Ali i bez svih onih sitnih zadirkivanja i spletki koje su mu sputavale korake.
Mucao je, to je bila njegova posebnost. I proklestvo...
Osamljen, povučen, stvoren, čini mi se, da bude predmet podsmijeha lokalnih dripaca koji svoj monotoni život pokušavaju da obogate mrvom tuđeg ponižavanja. Oslijepljeni svojim kompleksima oni su hranili svoju sujetu na račun njegove duše, koja se bori sa vatrom unutrašnjeg vulkana. Nije ih mrzio, ali je njegova malena duša postajala sve zatvorenija za sve.
Mogao je samo da plače, da spira rane sa svoje,bolom iznakažene duše koja se borila da u kolotečini od blata, ostane čista.
Spavaj sine, i lijepo sanjaj. Neka te ne brinu drugi što svojim iskeženim zubima kidaju tvoje snove. Nemoj da plačeš, da tuguješ. Jednom će i tebi život da da najbolji dio sebe.
Vjeruj mi, ljubi te majka, sve će to jednom proći. Ovaj život ti dođe nekako kao san, zamotava se kao traka filma. Samo što možeš da utičeš na njegov tok i njegov kraj. Ustani, čvrsto ga zgrabi objema rukama i uživaj u svojoj jedinstvenosti. Jer ti sine, imaš ono što oni nemaju - srce veliko kao nebo, dušu čistiju od najfinijeg stakla. I imaš mene.
Ne plači, ne kvari suzama blaženstvo tvog lica. Spavaj, sutra je novi dan. Sutra ćemo da jebemo majku čitavom svijetu...
