Najgori političari.
Ne mislim samo na onog na koga svi mislite. Ima takvih primjera i kod nas koliko god hoćeš. Nije politika za humor. Svi ti što u politici nešto kroz humor pokušavaju neke simpatije da poberu, su obično najveće budaletine. Znači, čim vidiš političara, da pokušava biti duhovit, to je odmah vrlo loš znak.
Imali smo dosta komičara među političarima u zadnjih 30 godina, ne bih da navodim imena, ali svi ih jako dobro znate.
Istina, to je poso za stroge bre. Da drži smor govore koji imaju smisla. Ne da izlazi iz frižidera ko retard i da se kezi. Samo takve ne vole na Balkanu. Njih čim niknu odma potkrešu, a ova debilana od korova raste i raste. Plus bre.
Ne kažem da treba da budu strogi i smorovi, samo sam primijetio da izdašno korištenje humora, obično jeftinog, je uglavnom populistička taktika, i tim humorom se skreće pažnja sa suštine. Uz humor, obično dolazi i talenat za retoriku, pa samim tim i za demagogiju, jer za uspiješnu demagogiju potrebne su retoričke vještine i doza humora.
Дискутабилно. Прво што ми се није допало код Слободана Милошевића било је његово насмејано лице на фотографијама са разних партијских скупова. Док су се остали правили забринути због Космета (тада још нико није могао ни да замисли рат између народа), Слоба се весело смеје. као беба кад је голицају. Али кад је избио на прво место уозбиљио се, што је било још горе. Амери су опрезни према разметању; утолико горе пролази празан блеф.
Повуци ручну стајл. ↓↓↓