Kuća

Јединствено светилиште и храм. Простор у коме смо заштићени и слободни да будемо оно што смо, без лажног стида и скрупула које намеће спољни свет. Искуство нас учи да људи у највећем броју случајева нису онакви каквим се представљају, а кућа је управо делић универзума у коме могу да буду управо оно што су, далеко од очију јавности.

Напољу мора све да буде по пропису. На површини, живот мора да се одвија као у првом и последњем Рентоновом монологу из "Трејнспотинга". Сви се труде да буду цењени, поштовани и углађени Др. Џекил, који не би мрава згазио, успешан је у послу и животу уопште. Али, само зидови куће знају да бисмо се врло радо предали нашој мрачној страни, оном занимљивијем, интригантнијем, мистериознијем делу наше личности, коме је забрањено да изађе на површину, а управо то и јесте најзанимљивије. У сваком од нас чуче и Џекил и Хајд, то је јасно. Ко каже да ниједном није маштао о пријатељевој жени, или о томе да звекне шефа који га једе цео живот, или неког политичара, лаже.

Можемо ми да створимо слику о себи да смо моћни Чаробњак из Оза, да нас ништа не тангира и да смо сувише интелигентни за свет око себе. Можемо то толико добро да урадимо, да и сами поверујемо. Чак и интернет надимак може да нам буде Brutal Nightmarish Enslaver. Али, кад се повучемо у кућу, остаје чињеница да је све што је остало од нас мали, ћелави изборани човек иза завесе са надимком Цопина или Буљави.

Кад излазимо, изглед нам је увек тип-топ, од сређене косе до посечених ноктију на ногама, облачимо се модерно, али најопуштеније тренутке проводимо седећи у кући, у гаћама са браон траговима позади и клупком вунице у пупку. Шта нас брига? Наша је кућа. Може нам се.

На послу се мора строго водити рачуна шта се прича о сваком ко је икада био на власти, а нарочито онима из директорове странке. Али, код куће постоји пикадо са пољима офарбаним у жуто-плаво и различито избодованим главама политичара. Нико не може то да забрани.