Jedini wc tvog života.
Svi ostali su samo bedne, neprijatne replike tvog ličnog seratorskog raja, u tvom toplom domu.
Makar bio na Engleskom dvoru, srao u rojalnoj palati, sa sve zlatnicima oko tebe, zajebi tu priču. Nije to to. Nema tog osećaja kao kod kuće. Kao zebra na Brionima si. Čim udješ, gledaš da odradiš Blicšit i da begaš odatle.
Neki osećaj nepripadanja te obuzme, koji je van tvoje kontrole.
Kad si u gostima, ne mož' reći onom ko pita je l' zauzeto - mrš u kurac bre, vi'š da serem!, već moraš umilnim glasom da propištiš - zauzeto..
Nema slobode, novina, neobuzdanog razmišljanja..
Samo strah i strepnja od nenajavljenog uljeza koji možda uleti u najpogrešnijem momentu.
Svim drugim prostorijama i predmetima se možeš prilagoditi u gostujućim kućama, ali jedan je tvoj lični wc.
Prvi dan prvog razreda osnovne. Ja i moj ortak Gordan sedimo u klupi, ja malo plačem, on se jedva suzdržava ( to će se kasnije pokazati sudbonosno za naše dalje školovanje ). Dolazi učiteljica, strelja nas pogledom:
- Kako se zoveš ti, mali?
A carina će:
- Jel' mogu ja kući da kakim?
I dan-danas umiremo kad se setimo :))