Jedini wc tvog života.
Svi ostali su samo bedne, neprijatne replike tvog ličnog seratorskog raja, u tvom toplom domu.
Makar bio na Engleskom dvoru, srao u rojalnoj palati, sa sve zlatnicima oko tebe, zajebi tu priču. Nije to to. Nema tog osećaja kao kod kuće. Kao zebra na Brionima si. Čim udješ, gledaš da odradiš Blicšit i da begaš odatle.
Neki osećaj nepripadanja te obuzme, koji je van tvoje kontrole.
Kad si u gostima, ne mož' reći onom ko pita je l' zauzeto - mrš u kurac bre, vi'š da serem!, već moraš umilnim glasom da propištiš - zauzeto..
Nema slobode, novina, neobuzdanog razmišljanja..
Samo strah i strepnja od nenajavljenog uljeza koji možda uleti u najpogrešnijem momentu.
Svim drugim prostorijama i predmetima se možeš prilagoditi u gostujućim kućama, ali jedan je tvoj lični wc.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Prvi dan prvog razreda osnovne. Ja i moj ortak Gordan sedimo u klupi, ja malo plačem, on se jedva suzdržava ( to će se kasnije pokazati sudbonosno za naše dalje školovanje ). Dolazi učiteljica, strelja nas pogledom:
- Kako se zoveš ti, mali?
A carina će:
- Jel' mogu ja kući da kakim?
I dan-danas umiremo kad se setimo :))
Jedan je naš wc! +