Kula od karata u jednom trenu bezlična hrpa postane

Radiš, grcaš i cimaš se od jutra do sutra. Vučeš više nego što možeš da poneseš, kosti svoje lomiš pod naporom koji je znan samo običnom čoveku. Ne radiš to da bi ti neko rekao hvala ili da bi ti sazidao spomenik - ne! Ti to radiš jer znaš da tako treba, ne što je red ili što drugi kažu da tako treba, već je to u tebi, tvojoj krvi, tvojoj psihi i celom tvom biću. Radiš to jer si čovek i jer je čovekova dužnost da stvara za budućnost.

Svaka kap tvoje krvi, svaka kap tvoga znoja, svaka suza, tajna suza, je u temelju svega što si stvorio. Od tri zalogaja, samo si dva i progutao. Treći si čuvao, štekao za "zlu ne trebalo" dane, crne dane koji kad tad dođu. Samo, nisi znao da postoji tama tamnija od najcrnjeg mraka koji možeš zamisliti. Tama u kojoj si go, gluv, nem, uplašen, bespomoćan i kao popišan.

Naiđeš na prepreku, naizgled ne previše tešku, zaletiš se i gotovo je preskočiš, ali si vrhovima prstiju zahvatio vrh prereke i, 'mesto da si se na noge dočekao, ti si se prosuo koliko si dug. I, tu je počeo tvoj sunovrat.

Sve što si imao, sada nemaš. Sve što si gradio sada stoji kao ruševina. Ti sam si postao ruina, spomenik nečemu što je nekada bio čovek.