
Користан комшијин/пријатељев/познаников мини примерак хомо сапиенса у тренутку када крочимо у пошту и схватимо да се ред протеже до улице и да ћемо стићи до шалтера кроз неких сат времена ако будемо имали среће.
Позајмљено дете драстично поспешује наше шансе да будемо пропуштени преко реда, (притом је његова старост дијаметрално супротна успеху: беба најбоље пали, поготову кењкава) али само у случају да смо из малог места и да се у пошти не налазе људи који нас лично знају.
Испред поште:
-Комшија, леба ти, дај ми часком Милана да уђем унутра, морам хитно да подигнем плату а од ових пензионера не може да се дише.
У пошти:
-Молим Вас, људи, само да подигнем новац, беба ми плаче, гладна је и морам да је преповијем, како ћу да чекам у реду?
Доброћудна бака: Па пустите девојку, да не стоји са малим дететом, шта ће...
Проницљиви познаник: Ма које дете, она бре ни дечка нема! Живи у мојој улици.
Гомила: Ију! Свашта! Чиме се све омладина служи!
Девојка поражена напушта објекат и мрмља себи у браду:
-Следећи пут ћу да се прерушим у матору бабу са штакама и нико неће моћи да ме препозна...
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.