
Користан комшијин/пријатељев/познаников мини примерак хомо сапиенса у тренутку када крочимо у пошту и схватимо да се ред протеже до улице и да ћемо стићи до шалтера кроз неких сат времена ако будемо имали среће.
Позајмљено дете драстично поспешује наше шансе да будемо пропуштени преко реда, (притом је његова старост дијаметрално супротна успеху: беба најбоље пали, поготову кењкава) али само у случају да смо из малог места и да се у пошти не налазе људи који нас лично знају.
Испред поште:
-Комшија, леба ти, дај ми часком Милана да уђем унутра, морам хитно да подигнем плату а од ових пензионера не може да се дише.
У пошти:
-Молим Вас, људи, само да подигнем новац, беба ми плаче, гладна је и морам да је преповијем, како ћу да чекам у реду?
Доброћудна бака: Па пустите девојку, да не стоји са малим дететом, шта ће...
Проницљиви познаник: Ма које дете, она бре ни дечка нема! Живи у мојој улици.
Гомила: Ију! Свашта! Чиме се све омладина служи!
Девојка поражена напушта објекат и мрмља себи у браду:
-Следећи пут ћу да се прерушим у матору бабу са штакама и нико неће моћи да ме препозна...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.