Koristan komšijin/prijateljev/poznanikov mini primerak homo sapiensa u trenutku kada kročimo u poštu i shvatimo da se red proteže do ulice i da ćemo stići do šaltera kroz nekih sat vremena ako budemo imali sreće.
Pozajmljeno dete drastično pospešuje naše šanse da budemo propušteni preko reda, (pritom je njegova starost dijametralno suprotna uspehu: beba najbolje pali, pogotovu kenjkava) ali samo u slučaju da smo iz malog mesta i da se u pošti ne nalaze ljudi koji nas lično znaju.
Ispred pošte:
-Komšija, leba ti, daj mi časkom Milana da uđem unutra, moram hitno da podignem platu a od ovih penzionera ne može da se diše.U pošti:
-Molim Vas, ljudi, samo da podignem novac, beba mi plače, gladna je i moram da je prepovijem, kako ću da čekam u redu?
Dobroćudna baka: Pa pustite devojku, da ne stoji sa malim detetom, šta će...
Pronicljivi poznanik: Ma koje dete, ona bre ni dečka nema! Živi u mojoj ulici.
Gomila: Iju! Svašta! Čime se sve omladina služi!Devojka poražena napušta objekat i mrmlja sebi u bradu:
-Sledeći put ću da se prerušim u matoru babu sa štakama i niko neće moći da me prepozna...
