Ukratko, nemoguća misija. Koliko god knjiga pročitao, radova pregledao, sajtova posetio na kraju shvatiš da nikada neće biti dovoljno... U svetu ispitne literature ti si Super Mario, želiš da oslobodiš princezu (položiš ispit) i koliko god da misliš da si blizu na kraju shvatiš da si propustio da pokupiš jedan novčić, pojedeš jednu pečurku, ubereš jedan cvet... Jednostavno it can't be done. Ti si Isus koji ne može da okaje sve ljudske grehe, ti si srpska fudbalska reprezentacija koja ne može da se plasira na evropsko prvenstvo, ti si jebeni Sizif koji gura kamen uz brdo... Na kraju...na kraju postaneš svestan toga i umesto da ispoljiš svoj bes, mržnju, gnev, ti moraš biti kulturan, fin, uljudan, sa jebenim osmehom na licu...
-Ja: Profesore, pročitao sam dvadeset knjiga, pregledao isto toliko radova, posetio ni sam ne znam koliko sajtova (smešim se misleći da sam napokon uspeo)
-Profesor: pa dobro je to, ali mogao si da pročitaš to, to i to, pregledaš to, to i to, i posetiš to, to i to...
-Ja: ali profesore...
-Profesor: nema ali kolega, gradivo se mora znati...
-Ja: (izgovaram) Uredu profesore, nikakav problem, napuštam kabinet uz osmeh...
-Ja: (mislim) Pizda ti materina nenormalna... Pa jel moram da umrem da bih dao ispit, manijače jedan nenormalni. Jel život da nemam? Jel to hoćeš? Jesam ja kriv što ti nisi jebao pre tridesete? Što su te svi maltretirali u školama? Što ti je Mara ukrala olovku u trećem osnovne i Darnika odbila da je vodiš na maturu? Jesam ja kriv???? aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
