Čekaju Godoa. Depresivne lenčuge ili teške drkadžije koje stalno pišaju uz vetar pa im je krivo što ostaju mokri, a pored kojih život samo prolazi. Oni stalno ponavljaju, obavezno preteći prstom, o dolasku njihovih čuvenih 5 minuta slave, sreće, velikog uspeha, velike moći, kad će se dokazati da sluga Jernej nije uzalud tražio pravdu; da je moguće ono što Sizifu nije uspelo, da će uspeti da izguraju tu stenu na vrh planine i da će ta stena ostati na vrhu nepomična kao večiti spomenik njihove pobede nad nepravdom.
Al' eve im mojega, što bi rekli moji Moravci. Dok tako busajući se u grudi čekaju da im padne s neba u usta i dok galame tražeći neku svoju pravdu i neki red; dok govore da su ljudi zli, da ih niko ne razume jer su drugačiji; dok neprestano kukaju da im je kafa previše vruća, pivo previše hladno, sarma previše masna, vino previše gorko i kiselo, a rakija ne valja jer štipa za grlo i želudac... život pored njih prolazi i odlazi u neprovrat.
Često nisu ni svesni da je možda tih 5 minuta i prošlo, ali da su oni zbog svojih ničim opravdanih velikih apetita, potpuno nesrazmenih sopstvenim mogućnostima, sve te iste trenutke smatrali samo kao uvod u nešto veće, kao mali uvod u besmrtnost. Ništa ih ne zadovoljava, stalno misle da zaslužuju više. A nikako da shvate da mnoštvo sitnih radosti vredi više od te jedne velike; da kad već idu uz vetar, da ne pišaju isto tako nego da mlaz malo skrenu u stranu koliko da više ne zapišavaju sami sebe; da shvate da moraju sami da stisnu petlju, da pokažu da imaju muda; da zajebu prošlost, da sve neuspehe i poraze ostave iza sebe i krenu dalje da svaki naredni dan žive u fazonu: boleeee mene kurac za sve, ako me život jebe, jebuckaću i ja njega pomalo, bolje i po minut svakog dana, nego 5 minuta nikad. Retki se opamete pa iskoriste maskimalno ono što im je ostalo od života. Većina i dalje ostaje da čeka tih svojih 5 minuta... I dalje odlučno preteći prstom nekome tamo...
"Ma doćiće i mojih 5 minuta pa ću svima konačno da jebem mater..."
