Klasični Nelordi.
Ljudi koji ne vole svoj klub, već dolaze na utakmicu da bi pričali kako su bili tu i onda kad utakmica ne ide baš onako kako su oni zamišljali, sa salvom golova u protivničkoj mreži, oni jednostavno pičkarski krenu ka izlazima, sa ogromnim bolom u kurcu, zato što navijaju za svoj klub samo kada pobeđuje.
Čovek koji voli svoj klub ostaje do poslednjeg sudijskog zvižduka i samo ponekad, retko ali ipak se desi, doživi onaj magičan preokret kao Mančester protiv Bajerna, kada su Šeringem i Solskjaer obrnuli u zaustavnom vremenu u finalu LŠ. Ili Kanuov het-trik za Arsenal u gradskom derbiju protiv Čelzija, kada je u poslednjih petnaest minuta okrenuo rezultat i to poslednjim golom u devedesetom minutu. Pa na primer bliže nama i vremenski i prostorno, Moreirin gol u devedeset petom minutu koji je potopio nade Ciganima da će najzad pobediti derbi. Pa Kaduov gol protiv Partizana na samom kraju utakmice koji je Zvezdi najzad doneo pobedu na derbiju koju su par godina čekali. Ima primera mnogo, a osećaj je neopisiv.
Ma ko ih jebe, neka idu kući brinući da li će biti gužve na izlazu ili da li će stići jebeni autobus koji ide na svakih pet minuta. Zato neće osetiti jedan od najjačih osećaja kada se situacija obrne u poslednjoj sekundi, jer kakvi su na stadionu, takvi su i u životu. Cave koje odlaze kada nije sve potaman i kada je najteže i koje tu retku nagradu okretanja ne osete, a svima pokažu kakve su pičketine ustvari.
- Brate evo ih ispred moje zgrade. Jel dolaziš?
- Koliko ih je?
- Desetak.
- U brate mnogo ih je. Nema šanse da dođem.
- Pa tvoja je i ideja bila da opljačkamo kurvu kada završimo sa njom. Rekao si da su makroi pičke.
- Ma deset ljudi brate ima, jesi lud?
- Pičko jedna, a lepo ti bilo sinoć da jebeš i trošiš pare. Nema veze, evo ih Sale, Đole i Marko sa još jednim ortakom. Znao sam da si sisica. Ti i sa tekme odlaziš ranije kada gubimo, govnaru jedan. Kada završimo sa njima, eto nas po tebe.
