Trenutak kada pređeš zamišljenu granicu, posle koje ništa nije realno. Sediš, razmišljaš, imaš početnu postavku koja je uvek ispravna, baš kao i stvar za koju se prvo uhvatiš u radnji, znaš već da ćeš se na istu vratiti i sa njom kući otići, ali ne...Moraš da sjebeš, moraš da kreneš da posmatraš stvari iz više uglova, racionalizuješ i ulepšavaš, daješ im nove boje, koje realno uopšte ne postoje. Moraš da se usereš sebi u život.
- Gmaz, nasilnik i lažov, vidim ga sa njom, napravim scenu i popijem i šamar i napravi me ludom, ovo se dešava jednom, na tudjim greškama se uči, ali ne, ha, prošla sam ja i svoju školu!
- Tako je Miro, ne treba ti govedo, zvaćemo bata Glavu da ga ispresavija!
- Ali, ipak, plakao je pod prozorom, kuče ga je pocepalo i otišao je pokisao i jadan, zvao je par dana, naručivao pesme preko radija, a sećaš se kako smo se upoznali, pa kad mi je prislonio pištolj na čelo i rekao- bićeš moja, ili ničija, jao, još me trese žmarac!
:šljas:
- Saberi se devojko!
