Parada šarenila, predimenzioniranog nakita i štula za klovnove u nekom lepom ambijentu. Carstvo boja varira od zagasito crnih, do kovitlaca ružičastih zeka, žutih ljubičica ili pak devičanstveno belih nijansi zbog čega čovek pomisli da je u nekom dobrom vicu. Bukagije oko nogu, alke oko vrata, okovi oko ruku, dvadeset santimetara od tla, u kovitlacu parfema, ratničkih boja za kamuflažu među ciganskim haljinama i šljaštećih detalja, svi učesnici se stapaju u jednu veliku masu plastelina zbog koga tripuješ da si na LSD-ju.
Dok u novčanicima čvrsto stežu tek izvađenu ličnu kartu, posledicu tro i po časovnog deždenja u memljivom hodniku zbog koga ih je jako spucao osećaj samostalnosti i patriotizma, gledaš ih sa nevericom i pitaš se gde je onaj mali koji naplaćuje karte za ovu manifestaciju kojoj prisustvuješ. Ta nije valjda da je sve ovo besplatno?
- Je l' nam Ćana svraćala u avliju malopre?
- Koja Ćana?
- On sa te-ve-a što peva „Aj ćiki-ćiki“?
- Ne, ne, svašta poznala bih je, otkud ti to?
- Pa koje ono devojče što malopre izađe?
- A tooo... Sara moja, teta Ljiljo, ode dete na maturu...
