Парада шаренила, предимензионираног накита и штула за кловнове у неком лепом амбијенту. Царство боја варира од загасито црних, до ковитлаца ружичастих зека, жутих љубичица или пак девичанствено белих нијанси због чега човек помисли да је у неком добром вицу. Букагије око ногу, алке око врата, окови око руку, двадесет сантиметара од тла, у ковитлацу парфема, ратничких боја за камуфлажу међу циганским хаљинама и шљаштећих детаља, сви учесници се стапају у једну велику масу пластелина због кога трипујеш да си на ЛСД-ју.
Док у новчаницима чврсто стежу тек извађену личну карту, последицу тро и по часовног деждења у мемљивом ходнику због кога их је јако спуцао осећај самосталности и патриотизма, гледаш их са неверицом и питаш се где је онај мали који наплаћује карте за ову манифестацију којој присуствујеш. Та није ваљда да је све ово бесплатно?
- Је л' нам Ћана свраћала у авлију малопре?
- Која Ћана?
- Он са те-ве-а што пева „Ај ћики-ћики“?
- Не, не, свашта познала бих је, откуд ти то?
- Па које оно девојче што малопре изађе?
- А тооо... Сара моја, тета Љиљо, оде дете на матуру...
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.