Meni treba Vaša ljubav da me greje

- Ево цвећа, а ево слаткиша! Удварања је доста, па шта кажете да се удате за мене?
- Па овај, не бих...
- Потребни сте ми, госпо! Ваша љубав треба да ме греје.

Или нароЦки речено: дај шта даш. Деси се тако да неком досади да чека да се нешто деси, да се мрзне зими у свом собичку прекривен поцепаним ћебетом, да му досади да блеји по парковима и крововима зграда, да креше локалне распадуше јер за боље нема пара и да крене у лов на коку која има лепу гајбу. Да л' су године, да л' стара мајка која кука за унучићима (а и не може више да чисти за својим (лењим) сином), да л' што је стисла нејебица, да л' неспособност или немогућност да се заради пристојна количина новца, тек нешто се редовно јебати мора па макар то била распуштеница са све дететом, удавача разгажена као ауто-пут "Братство јединство" у време празника или блентава, али размажена мамина и татина мезимица. И тако се примерак нашег голуба-блејача из парка се силом животних (не)прилика претвара у кобца-ловца. Да ли је кока или пиле са фалинком или без, конак се мора наћи, поготово кад дође зима и падне снег, пахуље беле прекрију брег и кад завлада тама... овај... морам да престанем да слушам Радио Мораву док пишем...

Како је као и у случају Мице удаваче, јефтиније је платити Интернет за један месец него туру пића у неком клубу, модерни ловци посежу за друштвеним мрежама да би уловили свој плен. Пикирају девојке, а неретко и распуштенице, односно све оне које "имају тужну причу", али обавезно са станом. И све почиње једним лајком...

После сати и сати смарања на чету, показаног разумевања за њену јединственост, показаивања љубави према деци (њеној или туђој), пекинезерима, пудлицама и чивавама; исказаног дивљења Маријани Матеус и Зорани Јовановић; хваљења њених кулинарских спосбоности; потом показаног умећа у поправљању компјутера, славина, мењања осигурача; зајмљења новца од ортака за изласке, сталног доказивања да му је потребна њена љубав да га греје које ће коначно бити крунисано заливањем њеног божура, наш младожења... овај кобац је коначно уловио плен - коку са лепом гајбом.

И живели су заувек срећно... А'а, 'оће то!

Ускоро, наш кобац-ловац схвата да је он уствари постао плен јер се све теже носи обавезама које носи зона брака. Деца, стално звоцање жене да је то њен стан (њена кућа) и да се она за све пита и одлучује, тазбина која проверава "да ли она битанга и нерадник пази на њихову ћерку", убија му и оно мало оптимизма и воље за животом. Као и сваки ловац, очерупа по које пиле са стране, али како време пролази, његова голубица, његова пауница, његово пиленце све више личи на врану која му очи вади чак и кад се задржи 10 минута дуже у маркету, јер је био дугачак ред пред касом. Све чешће уместо са друштвом у кафани и кладионици или на стадиону гледа серије са женом, гунђајући себи у браду јер је роспији опет загорео ручак. И на крају се са сетом присећа како му је ипак било лепо док је лежао на каучу и био огрнут само оним ћебетом. Није га превише грејало, био је често и гладан, ал' га бар није болела глава. А сад само гледа у једну тачку, док му се стално једна мисао отима од уста...

Мадам, не треба ми Ваша љубав! Имам ја своје ћебе да ме греје.