Čovek koji se ne kaje zbog svojih postupaka.
Ona mirno spava. A zašto i ne bi?
Ubila je gada, i sada je sve tako mirno i tiho. Ni lika mu se više ne seća. Sve što je ostalo od njega je mala nelagodnost kada vidi krv. Crvenu, sjajnu krv. Ponekad je vidi kako teče. U potocima. Sliva se niz stepenište. Ali, opet je spokojna. Mirna, srećna. Ožiljci su joj zacelili. Sve je sada samo ružna uspomena na prošlost. Na ružnih devet godina. Devet godina maltretiranja, ponižavanja, batina. Devet godina njenog života bačeno u nepovrat. I sada treba da se kaje što je tom šljamu rascopala lobanju sekirom?
Možda da. Možda ne. Da se pokajala dobila bi devet godina. Izašla bi za pet. Al' ovako, dvadeset godina. Nečiji čitav život. Al' nju nije briga. Svejedno joj je. Pet, deset, pedeset, sto godina, to uopšte nije važno. Važno je da mirno spava.
